Obamina vanjska politika i budućnost Bliskog istoka

Pre izvesnog vremena, Sjedinjene Države su odlučile da naprave novi raspored na Bliskom istoku. Poduhvat je ovaj region, pa i našu sopstvenu poziciju, ostavio u potpunom rasulu. Izgleda da je mnogo toga sada nepopravljivo. Za ovo kratko vreme koje mi je dodeljeno, želim da govorim o dinamici u regionu. Na kraju ću izneti i nekoliko predloga o tome šta bi se moglo učiniti, a verovatno neće.

Počnimo. Ako ćemo pošteno, morali bismo priznati da je sramno stanje stvari na Bliskom istoku – u Egiptu, Iraku, Izraelu, Jordanu, Libanu, Palestini, Siriji, Iranu, Persijskom zalivu i na Arapskom poluostrvu, pa i u Avganistanu – posledica ne samo dinamike regiona, već i naših propusta u strateškom promišljanju i postupcima. Kraj

bipolarnog poretka kao obeležja Hladnog rata, dočekali smo mešavinom poricanja, strateške nedoslednosti i nepouzdanosti. Pogrešne pretpostavke i nerealni državni ciljevi pomogli su stvaranju trenutnog meteža na Bliskom istoku.

Ni za koga više nije novost da je američka politika necivilizovana i disfunkcionalna. Naša spoljnopolitička elita drži glavu u sopstvenom medijskom balonu, više voli fabule od analiza zasnovanih na dokazima, meša sankcije i vojnu spremnost sa diplomatijom i misli da se problem sa omraženim strancima najbolje rešava upotrebom letećih robota koji ubijaju njih, njihove prijatelje i njihove porodice. Imamo vođe koji ne umeju da vode, i zakonodavnu vlast koja ne ume da donosi zakone. Ukratko, imamo vladu koja ne ume da donosi relevantne odluke, finansira njihovo sprovođenje, angažuje saveznike za podršku ili njihovu primenu. Sve dok se ne saberemo kod kuće, oni koji očekuju američko vođstvo napolju biće razočarani.

U obraćanju na West Pointu, predsednik Obama je ispravno ukazao da “našoj vojsci nema ravne”. Pronicljivo je dodao i to da “američke vojne akcije ne mogu biti jedina, pa ni primarna komponenta našeg vođstva u bilo kom slučaju. Samo zato što imamo najbolje čekiće, ne znači da je svaki problem ekser.”

To je istina. Iskustvo nam u izobilju pruža argumente u prilog uzdržavanja od uporebe sile. Udari našeg čekića na Bliskom isktoku trebalo je da pokažu našu moć. Umesto toga, ubedljivo su pokazali njena ograničenja. Umesto da unaprede, vojne intervencije su unazadile stabilnost regiona, njegovu politiku i izglede za budućnost. Spremnost naše vojske bez premca nije nam obezbedila nametanje svoje volje u zapadnoj Aziji, u istočnoj Evropi, ili drugde. Rezultati tajnih operacija u rešavanju političkih problema u svim ovim oblastima nisu ništa bolji.

Pitanje je zato sledeće: kakve alternative vojnom čekiću i srodnim delatnim instrumentima državništva sada ima američko predsedništvo? Normalno, odgovor bi bio “politički šrafciger” diplomatije ili druga nenasilna sredstva uticaja, kao što su dotacije i subvencije. Ali postoji razlog zbog kojeg je Stejt department najmanji i najslabiji izvršni organ naše vlade. Sjedinjene Države retko pribegavaju diplomatiji u

razrešenju krupnih razlika sa drugim državama. Gladijatori će svaki put odneti prevagu nad diplomatama, jer donose spektakl. Čak i ako nisu uspešne, prinudne mere poput sankcija i bombardovanja izazvaće daleko više neposrednog emotivnog zadovoljstva nego što to mogu spori i dugi koraci diplomatije.

Osim američkog refleksnog militarizma, problem je i u tome što nam je diplomatija bankrotirala. Naši vojni zapovednici dobijaju džeparac, naši diplomati ne. Amaterizam svojstven partokratskom sistemu dalje snižava učinkovitost naše diplomatije.

Susreti na brzaka koje američki državni sekretari improvizuju sa stranim liderima pokazali su se lošom zamenom i za strategiju i za strpljivu kultivaciju uticaja na te lidere i njihove centre. Teško je setiti se bilo kojeg američkog projekta na Bliskom istoku koji već nije završio u ćorsokaku. Mislim i na naše stavove prema Izraelu i Palestini, promociju demokratije te politički kurs u odnosu na Egipat, islamistički terorizam, stabilnost Plodnog polumeseca i Levanta, Iran i Zaliv. Dozvolite mi da ukratko pretresem ovu listu.

U aprilu se naš, četiri decenije dug napor da postignemo konsenzus za bezbedan i priznat položaj jevrejske države na Bliskom istoku, raspao u ponižavajućem epilogu. U finalnoj, tragikomičnoj fazi takozvanog “mirovnog procesa”, umesto da posreduju, Sjedinjene Države su pregovarale sa Izraelom o uslovima palestinske kapitulacije, a ne sa Palestincima o njihovom samoopredeljenjeu. Američki plan da sklopi dogovor o miru za Izrael, sada je ne samo mrtav već i uveliko truli. Izrael nije verovao u njega, pa ga je odstrelio. Nek počiva u miru.

Od samog početka, Izrael je “mirovni proces” koristio kao diverziju pažnje dok je na terenu stvarao realnost u obliku ilegalnih naselja. Izraelski ekspanzionizam i njemu prikladna politika onemogućili su miran suživot Izraela sa Palestincima – a time i sa drugim arapskim susedima. Sjedinjene Države su kreirale moralni hazard i time omogućile da Izrael sebe dovede u neodrživ položaj. Tako je četrdeset godina jednostrane američke diplomatije usmerene na regionalno i međunarodno priznanje

Izraela, na perverzan način rezultiralo upravo suprotnim – porastom međunarodne izolacije i prezira prema jevrejskoj državi.

Sada ćemo Izraelu “čuvati leđa” u Ujedinjenim nacijama, dok ovaj maltretiranjem i povremenim napadima na zatočenu arapsku populaciju dovršava krug sopstvene međunarodne delegitimizacije i izopštenja. Takav stav će nas politički skupo koštati, na globalnom planu i na Bliskom istoku, a cena će mu vrlo verovatno biti eskalacija teorizma protiv Amerikanaca u inostranstvu i kod kuće. Možda takvo ponašanje zadovoljava naš osećaj časti. Ali više liči na asistirani suicid nego na strategiju za opstanak Izraela, pa i naše sopstvene pozicije na Bliskom istoku.

Amerikanci vole da grade svoju politiku na moralu. Geologija Bliskog istoka – i ne samo u odnosu na Izrael – pokazala se odviše složenom za moralne temelje. Uzmimo našu deklarativnu želju da promovišemo demokratiju u svetu. Praktično, Sjedinjene Države su uložile stvarne napore da demokratizuju samo one zemlje koje napada – kao Irak i Avganistan, ili one koje prezire – kao Palestinu, Iran i Siriju. Ostalima zanovetamo, ali ih prepuštamo njihovim naslednim dinastijama, diktatorima, generalima i banditima. Kada se na demokratskim izborima ustoliče vlade koje se ne sviđaju nama ili našim saveznicima – poput onih u Alžiru, Palestini i Egiptu – Vašington smišlja kako da ih zbaci i zameni odgovarajućim despotima. Ako je demokratija poruka, Amerika danas nije njen propovednik.

Naša spremnost da oslobodimo region problematičnih demokrata primirila je Izrael i arapske zemlje iz Zaliva. Ali je bacila ljagu na stav da svoje vrednosti shvatamo ozbiljno. Nije proizvela demokratije. Zato je zbacila nekoliko demokratija i pre nego što su uspele da se institucionalizuju.

Egipat je ilustrativan primer. Posle probuđene nade u demokratsko arapsko buđenje i glasanja za islamističku vladu koja se pokazala nesposobnom, Egipat je sada vojna diktatura koja ekonomski tone i koja se od drugih tiranija razlikuje samo po inscenaciji

grotesknih parodija zakona. Tu se ne može mnogo pomoći.

Zabrinutost Amerike za izraelsku bezbednost nalaže podršku Egiptu bez obzira na karakter njegove vlade ili način na koji su ti ljudi došli na vlast. Zalivski partneri Amerike podržavaju vojnu diktaturu i suzbijanje islamizma u Egiptu. Teško je setiti se mesta na svetu gde su američki ideali, preuzete obaveze prema državi klijentu i interesi u ograničavanju terorizma u tako oštroj kontradikciji kao što je to slučaj u savremenom Egiptu.

Nije lako odoleti iskušenju zaključka da bi, ako ćemo biti tvrdokorni realisti, trebalo već jednom da prestanemo da dosađujemo licemernim pričama o demokratiji i ljudskim pravima, i da prosto teramo dalje. Izgleda da nam je to namera. Kako drugačije tumačiti predsednikov predlog za višestruka partnerstva sa bezbednosnim snagama u regionu, u cilju istrebljenja islamističkog terorizma? Današnji Egipat je izvanredan primer regionalne saradnje u represiji. Nemamo drugi model na koji se možemo osloniti.

Ukidanjem svakog prostora za miran protest, Egipat gura bar jedan deo svoje pobožne većine ka nasilnim politikama. Sučeni smo sa rizikom da se najmnogoljudnija od svih arapskih zemalja pretvori u najveće i najsmrtonosnije uzgajalište islamističkih teorista sa globalnim dometom. Naravno, Egipat nije jedini inkubator takvih neprijatelja Amerike.

Amerikanci su se otisnuli u inostranstvo u potrazi za monstrumima koje treba uništiti. Našli smo ih i sad uzgajamo nove. Neki su nas već dopratili kući. Drugi bez sumnje stižu. Zbog toga nam se država pretvara u garnizon. Naši protivteroristički programi u svetu raspaljuju osvetničke strasti protiv Sjedinjenih Država.

Značajan podstrek širenju islamističkog terorizma pružili smo napadom na Irak. Naš deklarativni cilj bio je da sprečimo teroriste – kojih nije bilo – da se domognu oružja za masovno uništavanje – kojeg nije bilo. Pošto smo zbacili funkcionalnu vladu u Iraku, došli smo na ideju o “udari-i-beži” demokratizaciji zemlje. Sekularnu diktaturu zamenili smo sektaškim despotizmom. Projekat ne samo da je propao, izazvao je verski rat iz kojeg je konačno rođen Džihadistan, koji se već pružio do sirijsko-iračke granice.

Naši postupci u Iraku doveli su do cepanja zemlje na tri dela. Sada, praktično, radimo na komadanju ostatka Levanta. Izrael grize ostatke Palestine. Transnacionalna

koalicija džihadista secira Siriju i Irak. Sirija gori uz našu pomoć, i pritom prži Liban i Jordan. Kurdi su krenuli na svoju stranu, izvan postojećih državnih struktura.

Sirijska vlada je odvratna, ali se plašimo da bi se, ukoliko – kao što želimo – bude poražena, na njenom mestu mogli naći još gori ljudi. Bombardovanje to ne može da spreči, pa u zanosu magičnog militarizma predlažemo da naoružamo snage izmišljenih umerenih snaga opozicije. Očekujemo da će se ova najnovija “koalicija najamnika” istovremeno boriti i protiv sirijske vlade ali i protiv njenih najdelotvornijih protivnika, kojima uzvišeno odbijamo da doturimo oružje. Zvuči kao plan za pacifikovanje američkog Kongresa, a ne Sirije. No, ako nam je cilj da Siriju držimo u plamenu, ovaj plan ima šansi.

Možda je to ono što zaista želimo. Konačno, anarhija u Siriji posredno utiče na Iran, koji smo označili kao našeg glavnog neprijatelja u regionu. Destabilizacija Sirije pojačava pritisak na Iran da odustane od programa za nuklearno oružje, za koji i izraelske i naše obaveštajne službe odavno tvrde da ne postoji dok iranski lideri kažu da ga ni ne žele jer bi to bilo grešno. Naše česte pretnje bombardovanjem Irana zvuče kao đavolski pametan test moralnog integriteta njegovih lidera. Ako smo im pružili svaki mogući razlog da izgrade nuklearni arsenal, zašto to već nisu uradili?! Sudeći po poslednjim vestima, ovaj eksperiment će trajati bar još četiri meseca.

Ovde dolazimo do ključnog mesta problematične politike. Više puta smo akterima na Bliskom istoku stavili do znanja da moraju biti ili s nama ili protiv nas. A oni nikako da se opredele.

Iranski ajatolasi su protiv nas u Siriji, Libanu i Bahreinu – ali su s nama u Avganistanu i Iraku. Asadov režim i Hezbolah nam se protive u Siriji i Libanu, ali su na našoj strani u Iraku. Salafi džihadisti su sa nama u Siriji, ali protiv nas u Iraku i drugim mestima. Izraelska vlada je sa nama kad je reč o Iranu, ali protiv nas kada blokira samoopredeljenje Palestincima, a podržava ga u slučaju Kurda. Saudijiska Arabija je uz nas oko Irana i Sirije, a protiv nas u Iraku. U Egiptu su bili s nama, a onda protiv nas, pa su sad opet s nama. Protive se ideji o Džihadistanu u regionu Plodnog

polumeseca, ali niko ne razume gde u stvari stoje kad je reč o Salfi džihadistima u drugim oblastima.

Pa kako onda izraditi doslednu strategiju za snalaženje po Bliskom istorku, kad su tamo ljudi tako prokleto nedosledni? Odgovor je da stranci ne mogu kontrolisati Bliski istok i ne treba ni da pokušavaju. Vreme je da se zemljama u regionu prepusti odgovornost za ono što rade, umesto da im svojim postupcima dajemo slobodu da se ponašaju neodgovorno.

Vreme je za priznanje da Sjedinjene Države ne mogu rešiti izraelsko-palestinski problem, da ne mogu više da štite Izrael od međunarodnih pravnih i političkih posledica svog moralno devijantnog ponašanja te da SAD nemaju šta da dobiju, dok bi mogle mnogo izgubiti, ukoliko nastave politiku koja ih identifikuje s takvim ponašanjem. Izrael donosi sopstvene odluke ne obazirući se na američke interese, vrednosti ili savete. Možda bi te odluke bile bolje, da Izrael nije zaštićen od posledica ili da mora sam da ih snosi. Amerika bi trebalo da preseče pupčanu vrpcu i pusti Izrael da bude Izrael.

Vreme je da prestanemo da se pretvaramo da Sjedinjene Države pridaju stvarnu važnost demokratiji, vladavini zakona ili ljudskim pravima na Bliskom istoku. Plaćamo za teška kršenja ove tri temeljne vrednosti u Izraelu, podržavamo njihovu negaciju u Egiptu, ne mešamo se u politiku neliberalnih monarhija kao što su Bahrein, Saudijska Arabija i Ujedinjeni Arapski Emirati. Očigledno, američka politika se gotovo u potpunosti zasniva na interesima, a ne na vrednostima.

Ako je to slučaj, hajde da ne kršimo sopstvene zakone lažnim tvrdnjama da Izrael ne zloupotrebljava američko naoružanje ili da nije bilo državnog udara, pravosudnog horora i ozbiljnih kršenja ljudskih prava u Egiptu. Nije dobro da imamo zakone koji nam nalažu kršenje zakona. Ako se pravi interesi Sjedinjenih Država u Siriji tiču Irana i njegovog spora sa Izraelom i Saudijskom Arabijom, kao i našeg novog hladnog rata sa Rusijom, hajde da to priznamo i ponašamo se dosledno. To bi značilo momentalno

okončanje farsičnog formata Ženevske konferencije o Siriji – koji izostavlja ključne učesnike spora, praveći od svega PR egzibiciju, a ne ozbiljan mirovni napor. Samo ako uključimo sve strane koje potajno učestvuju u ovom “posredničkom” ratu u Siriji, pa i Iran, možemo se nadati kraju tog masovnog pokolja.

Vreme je da to učinimo ne samo iz humanitarnih razloga, koliko god da su obavezujući. Okončanje sukoba i u Siriji i u Iraku ključno je i za suzbijanje Džihadistana i za zaustavljanje nasilne dezintegracije regiona. Ne bi trebalo da podstičemo vatru u Siriji novim isporukama oružja (od kojeg će dobar deo verovatno završiti u rukama džihadista). Trebalo bi da pokušamo da izdejstvujemo prekid spoljašnjeg mešanja u sirijski sukob i usmerimo snage da sprečimo formiranje terorističkog bastiona u oblasti Plodnog polumeseca i Levanta, da se ne pretvori u postojbinu sve brojnijih legija razbesnelih muslimana koje naš rat dronovima okuplja pod zastavom islamizma.

Džihadistan koji sebe naziva “islamskom državom” predstavlja pretnju i za Iran i za Saudijsku Arabiju. Koliko god im bilo gadno da sarađuju međusobno, suočeni su sa zajedničkim interesom. Nova “država” se rađa iz geopolitičkog i verskog rivalstva Rijada i Teherana, i biće u stanju da je zaustave samo zajednički. U zavisnosti od razvoja američko-iranskih odnosa, SAD bi možda mogle u tome da im pomognu. Ali, ako Sjedinjene Države i Iran ostanu neprijatelji, očigledna alternativa za SAD biće da prihvate nužnost širenja države kojom vladaju salafiti, a koja će zavladati većim delom političke geografije u regionu; sarađivaće sa Saudijskom Arabijom na kroćenju ekstremističkih tendencija u takvim državama i gledati kako da ih upregne u regionalnu koaliciju koja će biti kontra-teža Iranu – što je nekad bio Irak, uništen američkom intervencijom.

Kakav god pristup bude izabran, biće potrebne diplomatska imaginacija i umešnost kakve Sjedinjene Države odavno nisu pokazale. Najverovatniji ishod ove mešavine zbunjenog oklevanja, diplomatske nesposobnosti i militarizma jeste da se pusti da događaji idu svojim tokom. Taj tok vodi u porast istinske egzistencijalne pretnje Izraelu, očekivanu političku eksploziju u Egiptu, dezintegraciju Iraka, Jordana, Libana i Sirije, zajedno sa Palestinom, i preusmeravanje značajnog dela resursa ovih zemalja u regionalni i antiamerički terorizam. Možemo, i trebalo bi, da učinimo bolje od toga.

^{Izlaganje američkog diplomate i političkog analitičara Chasa W. Freemana održano je na konferenciji Bliskoistočnog političkog saveta, Capitol Hill, Washington, DC; 21. srpnja 2014. Izvor:  Blog Chas W. Freeman, Jr. (op. ur.)}

h-alter