Države koje su u stanju beskrajnog rata neizbježno propadaju.
Oni koji koriste nasilje za oblikovanje sveta pokreću uragan, kao što smo mi radimo na Bliskom Istoku. Naši savezi sa početka – dobijeni na račun stotine hiljada mrtvih, oko 3 biliona dolara troškova i opustošene infrastrukture širom regiona – izvrnuti su nasilnom kataklizmom. Trinaest godina rata, i uspon neprijatelja koje nismo očekivali, transformisali su borce Hezbolaha unutar Sirije, zajedno sa iranskim, u naše prećutne saveznike. Uključili smo se u građanski rat u Siriji da bi pomogli režimu koji smo ranije pokušali da zbacimo. Obećali smo da ćemo spasiti Irak, a sada želimo da ga rasparčamo. Isporučili smo Afganistan narko kartelima i diktatorima koji upravljaju propalom nacijom u kojoj je 60 procenata dece neuhranjeno i gde su talibani spremni da preuzmu vlast čim se NATO povuče. Čitav promašeni poduhvat je fijasko zbog lošeg uprvljanja i bezobzirnog krvoprolića. Ali to sve ne znači da će mu uskoro doći kraj.
Novo nasilje neće ispraviti štetu. Zapravo će pogoršati stvari. No, nasilje je sve što znamo. Nasilje je naviknuti državni odgovor na svaku dilemu. Rat, kao i veći deo moderne birokratije, postao je bezlični i neupitni mehanizam za ovekovečavanje američke moći. Ona ima svoj unutrašnji zamah. Unutar sistema može postojati par hrabrih duša koje će protestovati protiv tog krajnjeg apsurda rata, ali će se one ubrzo odbaciti i zameniti. Država besni poput ludog Kralja Lira, koji u svom ludilu i želji za osvetom nad svojim ćerkama i njihovim muževima odlučuje:
Divno bi lukavstvo
bilo da takvom obuje se čojom
gomila konja; baš ću to da probam,
pa kad se onim mojim zetovima
prišunjam, tada: kolji, kolji, kolji![1]
I kolji, kolji, kolji, mantra je izgovarana svakom novom preprekom na Bliskom Istoku. Koliko smo se samo puta radovali ubistvu onih koje smo demonizovali – Sadama Huseina, Osame Bin Ladena, Abu Musab al-Zarqawija i desetine drugih. Ali čim se završi lov na jednog zločinca, počinje sledeći. Oni koje ubijemo brzo budu zamenjeni. Nove terorističke organizacije brzo zamene stare. Grupa Khorasan, kako nas ubeđuje Vlada Sjedinjenih Država, ozbiljnija je i smrtonosnija verzija Islamske Države Irak i Velike Sirije (ISIS), koja je ranije nazivana zlokobnijom verzijom Al-Kaide. Ne možemo uništiti svoje neprijatelje. Oni isklijaju iz zemljepoput legije zlokobnih ratnika koji su se nikli kada je mitološki Kadmo posejao zmajeve zube. Naše nasilje rađa nasilje i beskrajno grupisanje razbesnelih militanata. Prestaćemo da ih stvaramo kada prekinemo okupaciju Bliskog Istoka.
Beskrajan rat, koji rezultuje beskrajnim terorom, čini proizvođače oružja i vojne generale veoma srećnim. On daje podstrek državi, koja poseduje izgovor da ugasi ono malo sloboda koje su nam ostale. On raspiruje militantnost i mržnju među fanaticima kojom oni pravdaju svoja krvoprolića i kojom privlače nove regrute. On je prokletstvo čovečanstva.
Varvarstvo modernog industrijskog ratovanja stvara kompleksne birokratske mehanizme koji postoje da bi sejali smrt. Mi smo taoci tih mehanizama. “Duša koja je porobljena ratom plače za oslobođenjem“, kako primećuje Simone Weil, “ali samo oslobođenje joj se čini kao ekstreman i tragičan čin, čin destrukcije“.
Tako rat briše sve koncepcije svrhe ili cilja, uključujući i sopstvene “ratne ciljeve“, piše Weil. “On briše svaku ideju da će se ikad privesti kraju. Shodno tome, niko ništa ni ne čini da bi ga kraju priveo. U prisustvu naoružanog neprijatelja, koja ruka može odbaciti sopstveno oružje? Um mora naći izlaz, ali je izgubio sposobnost da uopšte posmatra stvari van tog rata. Um je potpuno udubljen u činjenje sopstvenog nasilja. Uvek u životu, bilo da se radi o ropstvu ili o ratu, nepodnošljiva nesreća traje i ljude uvek pritiska svom svojom težinom, dok se spolja čini lakom za podnošenje; ona traje jer lišava neophodnih sredstava da bi se od nje izbavilo.
Nasilje je postalo uobičajen primarni oblik komunikacije. Ono nije bavljenje politikom – samo drugim sredstvima – ono jeste politika. Demokrate su podjednako inficirane kolko i republikanci. Ratna mašinerija je otporna na izborne cikluse. Ona bombarduje, ubija, omamljuje, muči, teroriše i uništava, kao da je na autopilotu. Ona tamani ljude širom sveta kao da su dosadni insekti. Niko se ne usuđuje da podigne svoj glas i protestuje protiv ratne politike koja očigledno vodi Sjedinjene Države ka bankrotu, jer nema šanse da u tome uspe. Ta politika će dovesti do novih terorističkih napada na američkom tlu. Predali smo svoj politički aparat i svoju ulogu građana diktatorima.
“Čini mi se da su svi ljudi anglo-saksonske rase, pogotovo, naravno, u Americi, izgubili moć da budu individue“, rekao je umetnik Rodžer Fraj. “Postali su socijalni insekti, poput mrava ili pčela“.
Seren Kjerkegor nas je u Modernom dobu upozorio da moderna država traži da iskoreni savest i usisa pojedinca u javnost, koju oni na vlasti mogu oblikovati i njome
manipulisati. Javnost nije stvarna. Ona je, kako piše Kjerkegor, “monstruozna apstrakcija, sveobuhvatno nešto što je ništa, iluzija“. Ukratko, postajemo deo stada, “nestvarne indvidue koje nikad nisu i nikad ne mogu biti ujedinjene u nekoj stvarnoj situaciji ili organizaciji – a ipak se držimo zajedno“. Oni koji kritikuju javnost, oni koji se odriču beskrajnog rata, otpisuju se kao sanjari ili čudaci. Ali samo oni se, prema grčkoj definiciji polisa, mogu smatrati građanima.
U beskrajnom ratu nije bitno sa kim se borimo. U njemu se ne radi o pobedi u bitkama ili promovisanju nekih vrednosti. On je sam sebi cilj. U Orvelovom romanu 1984, Okeanija je u ratu sa Eurazijom a u savezu sa Istazijom. Savezi se onda odjednom obrću. Eurazija postaje saveznik Okeanije a Istazija je neprijatelj. Poenta nije u tome protiv koga se borimo. Poenta je održavanje straha i masovna mobilizacija stanovništva. Rat i nacionalna bezbednost se koriste da bi se opravdalo kršenje građanskih prava, gušenje disonantnih glasova i širenje državne moći. Poenta je u samom ratu. Pa ako Amerika, nekad zakleti neprijatelj Hezbolaha, sada podržava borce tog istog Hezbolaha u Siriji, cilj beskrajnog rata ostaje slavno nepromenjen.
Ipak, beskrajan rat nije održiv. Države koje su u stanju beskrajnog rata neizbežno propadaju. Prazne svoje trezore, mrze ih oni očajni na svetu, militarizuju svoj politički, socijalni i društveni život, dok u isto vreme guše i siromaše sopstveni narod. One su zavedene onim što Frojd naziva “smrtni instinkt“. Ka tome se krećemo. Jedino pitanje je kada će do toga doći.
Edvard Gibon je o žudnji Rimske imperije za stalnim ratom primetio sledeće: “Propast Rima je prirodna i neizbežna posledica neumerene veličine. Prosperitet je osnažio princip propadanja; uzrok destrukcije se umnožio količinom osvajanja; i, čim su vreme ili neka nesreća uklonili veštačku podršku, veličanstvena građa se urušila pod pritiskom sopstvene težine. Priča o propadanju je jednostavna i očigledna: i, umesto da se pitamo zašto je Rimsko carstvo propalo, treba da budemo iznenađeni što je izdržalo toliko dugo.“