Već smo rekli da se poremećaj ličnosti definiše kao karakterističan i trajan obrazac ponašanja, mišljenja i osećanja koji prilično odudaraju od onog što je uobičajeno. Ovakve devijacije se obično javljaju u sferi volje, nagona i emocija.
Dakle, poremećaj ličnosti ne predstavlja bolest, već jedno stanje, hroničnu maladaptaciju, hroničnu neprilagođenost svakodnevnim uslovima života, neprilagođenost u interpersonalnim odnosima, kao i postojanje disfunkcionalnih stavova i ponašanja.
Šta je paranoidni poremećaj ličnosti?
Jedan od najranijih opisa paranoidnog poremećaja ličnosti dao je francuski psihijatar Magnan, pritom opisujući “krhku ličnost” koju karakteriše prekomerno i ponavljano razmišljanje o određenim stvarima, preteranu osetljivost, sumničavost. Sličan ovom opisu je Krepelinov opis koji kaže da se radi o osobama koje su uvek spremne da pronađu neku kritiku na njihov račun, koje su osetljive, razdražljive i koje žive “u sukobu sa ostatkom sveta”. Kasnije, 1921. godine, on je preimenovao naziv u paranoidna ličnost i opisao ove osobe kao nepoverljive, koje često osećaju da se nepravedno postupa prema njima, da su meta ugnjetavanja, ogovaranja ili podsmeha.
Vremenom su dati opširniji opisi ovog poremećaja. Pa tako danas, DSM-IV (Diagnostic and Statistical Manual of Mental Disorders, 4th edition) daje sledeće kriterijume za utvrđivanje postojanja paranoidnog poremećaja ličnosti.
Ove osobe:
Pretpostavljaju da će ih druge osobe iskoristiti, prevariti ih ili povrediti ih bez utemeljenih dokaza.
Zaokupljeni su neopravdanim sumnjama u lojalnost svojih prijatelja.
Odbijaju da se povere nekome, zbog straha da će ono što kažu biti zloupotrebljeno protiv njih.
U dobronamernim primedbama traže ponižavajuća i preteća skrivena značenja.
Primećuju napade na svoju ličnost i ugled koje drugi ljudi ne primećuju i obično tada reaguju hostilnošću.
Često sumnjaju u vernost bračnog ili emotivnog partnera.
Danas se procenjuje da, u opštoj populaciji, postoji 0.5% – 2.5% osoba koje imaju paranoidni poremećaj ličnosti. Takođe, ovaj poremećaj ličnosti česće se javlja kod muškaraca, kao i kod osoba u čijim porodicama postoji član koji boluje od shizofrenije ili psihotičnog sumanutog poremećaja.
Kako nastaje paranoidni poremećaj ličnosti?
Kada je reč o samom uzroku nastanka, razni autori daju različita objašnjenja. Međutim, veliko je slaganje autora kada je u pitanju biopsihosocijalni model. Pod ovim se podrazumeva da se uzrok mora potražiti u celokupnoj životnoj istoriji osobe. Naime, uzrok se najverovatnije može pripisati spletu bioloških, genetskih faktora, zatim socijalnih (način na koji je osoba u ranom detinjstvu uspostavljala svoje prve relacije sa roditeljima kao i sa drugom decom) i psiholoških (temperament koji oblikovan sredinom u kojoj je osoba odrastala, kao i naučeni koping mehanizmi). Odavde možemo zaključiti da nije dovoljan jedan faktor za nastanak poremećaja, već kompleksno, isprepletano delovanje svih navedenih faktora.
Kako se manifestuje paranoidni poremećaj ličnosti?
Osobe sa ovim poremećajem imaju dugogodišnji obrazac nepoverenja i sumnjičavosti. Dakle, ove osobe će skoro uvek verovati da su motivi drugih sumnjivi ili zlonamerni. Oni pretpostavljuju da će ih drugi ljudi iskoristiti, učiniti kakvu štetu, povrediti ih, iako ne postoje dokazi koji bi potkrepili njihova očekivanja. I pored toga što je donekle normalno da svako od nas ima određen stepen opreznosti kada su u pitanju određene interpersonalne relacije, osobe koje imaju paranoidni poremećaj ličnosti oprezne su i sumnjičave u svim interpersonalnim relacijama, što znači da opreznost i nepoverljivost prožimaju svaki profesionalni ili lični odnos koji imaju.
Bliske relacije koje osobe ostvaruju možda jesu polje gde imaju najviše problema. Njihova prekomerna sumnjičavost i hostilnost obično se manifestuju kroz česte konflikte, prigovaranja ili kroz tihu rezervisanost i povučenost. Upravo njihova preosetljivost za potencijalne pretnje čini ih takvim da mogu izgledati hladno i rezervisano. Pa tako, iako ponekad mogu izgledati objektivno, racionalno i hladno, neemotivno, ipak će u njihovom ponašanju i komunikaciji sa drugim osobama više dominirati sarkastičnost, tvrdoglavnost ili čak hostilnost. Njihova borbena i sumnjičava priroda može izazvati hostilni odgovor kod drugih, što će samo dalje učvrstiti njihova početna verovanja, da su drugi ljudi nepravedni i da predstavljaju pretnju. Iz nepoverljivosti javlja se i potreba za kontrolisanjem okoline, kao i ljudi u njoj, te se tako često postavljaju rigidno, kritični su, nisu u stanju da sarađuju, a sami imaju teškoća sa prihvatanjem kritika. Pored toga, ove osobe imaju jak osećaj autonomije, kao i veliku potrebu da budu nezavisne.
Tretman paranoidnog poremećaja ličnosti
Zbog same prirode njihove ličnosti, nepoverljivosti i opreznosti, ove osobe retko traže pomoć. One ne prepoznaju svoju disfunkcionalnost, te da im, kao takvima, nije potrebna terapijska podrška. Međutim, u retkim slučajevima kada se jave za pomoć, kompleksno delovanje psihoterapije i farmakoterapije može dati zadovoljavajuće rezultate.
Reference:
1. Akhtar, S. (1990). Paranoid Personality Disorder: A Synthesis of Developmental, Dynamic, and Descriptive Features. American Journal of Psychotherapy, 44, 5-25.
2. Kaličanin, P. (1997) Psihijatrija: dijagnostičko-terapijski priručnik. Beograd: Tehnis.
3. Kaplan, H., Sadock, B. (1997) Priručnik kliničke psihijatrije. Zagreb: Naklada Slap.
4. Kapor, G. (1980) Psihopatije ili poremećaji ličnosti. Beograd: Naučna knjiga.
5. Milon, T. (1973) Theories of psychopathology and personality. Saunders: Philadelphia.
6. Janković, N., Jovanović, A. (2006) Ličnost od normalnosti do abnormalnosti. Beograd. Centar za primenjenu psihologiju.