Foto: mondo.rs
Bestidan je taj lelek beogradskog establišmenta nad nesrećom Srba iz Hrvatske. I sva ta crkvena pojanja, molitve i zvona, jer se i danas, kao i onda u vakta Miloševića ćuti o pogromu kosovskih Albanaca, proterivanju Hrvata sa prostora Republike Srpske Krajine i podizanju krvavih međa u nesretnoj Bosni. “Jubilarna Oluja” dala je vetar u leđa Beogradu i Zagrebu za promociju i jačanje omraze među njihovim narodima.
Neki dan, kad je Vladislav Vukčević, tužilac za ratne zločine izjavio da je poricanje genocida u Srebrenici nemoralno, Udruženje porodica Srba kidnapovanih i ubijenih sa Kosova uputilo mu je otvoreno pismo, tražeći njegovu ostavku. Pitali su ga da odgovori kako glasi definicija genocida i koliko je “dokazano” Muslimana ubijeno u Srebrenici.
Da li su u tom “Vašem genocidu” ubijeni deca, žene, starci ili oni koji su nosili oružje i vodili krvave borbe? Da li su brojem ubijenih, obuhvaćeni i Muslimani koje je ubio Naser Orić? Vaša izjava da je negiranje genocida u Srebrenici nemoralno, nameće pitanje koliko su nemoralni premijer i poslanici srpske skupštine Srbije, koji su izglasali rezoluciju o Srebrenici u kojoj se priznaje zločin bez genocida… pitanja su za srpskog tužioca za ratne zločine.
Udruženje nema dvojbu da je Vukčević i njegovo tužilaštvo, pored Haaškog tribunala, isključivi krivac što srpske žrtve i njihove porodice nisu dočekale pravdu. Porodice kidnapovanih i ubijenih Srba na Kosovu, Vukčevića optužuju da “od ruke pravde štiti slovenačke, hrvatske, muslimanske i albanske zločince. Kažu da zloupotrebljava srebreničke žrtve samo zato da bi i dalje bogato živeo, dok ga čuva srpska žandarmerija čije je starešine poslao u Haag.
Zašto ovi očajni ljudi, lutajući godinama od vrata do vrata u Beogradu, tražeći istinu o nestanku najbližih, patnju iskazuju nedostatkom saosećanja za tuđe žrtve? Oluja besa koju su sručili na Vukčevića koji je, eto izmislio genocid u Srebrenici, potpirena je u političkim laboratorijama u Beogradu. Izjavom da je poricanje genocida u Srebrenici nemoralno, Vukčević sebi polako kopa grob izdajnika. Ašov u ruke mu je tutnuo Toma Nikolić, predsednik Srbije koga politički protivnici zovu Toma Grobar, aludirajući na njegovo prvo zaposlenje, a koji je tužiocu poručio da ne kopa po Srbiji tražeći mrtve Albance.
Dakle, nije naodmet sumnja da je ovo pismo Udruženja kidnapovanih i ubijenih napisala neka druga ruka. A da su su njegovi čelnici bili samo poštari. Srbija već dugo, otkako je prestala da se predstavlja kao čuvar Jugoslavije, predano radi na novom starom identitetu. Kleronacionalističkom. Još samo fali onaj mutavi Aleksandar Karađorđević na kraljevskom prestolu. Tu je umesto njega Irinej, prvosveštenik pravoslavne crkve. Sa krunom na glavi on oličava vezu između boga i Srba. A ta božanska veza isključuje i pomisao da je vojska Ratka Mladića planski ubila preko osam hiljada Bošnjaka. Da etnički očisti prostor za novu kvazi državu Republiku Srpsku. Njegovi branioci u Haagu kažu da mu je oštećen mozak. A šta je bilo sa mozgovima gospodara rata u Beogradu, kad su okretali glavu od bosanske golgote?
Dok se Vukčeviću preti jer je stvari nazvao pravim imenom, u Skupštinu Srbije stigla je Inicijativa za donošenje posebnog zakona o osnivanju “Memorijalnog kompleksa srpskih žrtava genocida”. Inicijator je Srpska narodna partija. Nenad Popović, predsednik kaže: Moramo da naučimo našu decu da su Srbi bili žrtve genocida. Kao što to rade Jevreji. Kad to uradimo, nikad više nećemo doći u situaciju da neko pokuša da nas proglasi genocidnim narodom. Popović dodaje da je srpski narod, procentualno, uz jevrejski, u odnosu na broj stanovnika najviše stradao u 20. veku.
Dojučerašnji sejači mržnje Nikolić i Vučić danas kukumavče nad srpskim žrtvama, povodom dvadeset godina od “Oluje”. Žanju plodove patnje nesretnika. Srpski državni vrh pre dvadeset godina, kad su traktorske kolone izmrcvarenih ljudi ulazile u Srbiju, nije hitao da im ponudi čašu vode i krišku hleba. Ćutali su i mediji. Sem Radija B92, sad već upokojenog, čiji su reporteri izveštavali o nesreći tih ljudi. O ogromnoj želji pojedinaca i nevladinih organizacija da im pomognu. I o onima koji su im prodavali vodu i hleb za devize.
Bestidan je taj lelek beogradskog establišmenta nad nesrećom Srba iz Hrvatske. I sva ta crkvena pojanja, molitve i zvona, jer se i danas, kao i onda u vakta Miloševića ćuti o pogromu kosovskih Albanaca, proterivanju Hrvata sa prostora Republike Srpske Krajine i podizanju krvavih međa u nesretnoj Bosni. “Jubilarna Oluja” dala je vetar u leđa Beogradu i Zagrebu za promociju i jačanje omraze među njihovim narodima. Srbi i Hrvati kao hrišćanski sijamski blizanci, pravoslavci i katolici, združeni u molitvi pred svojim bogom, zajedno sa šamanima, mogli bi da kleknu pred vrhovnog žreca i izmole presudu nebeske arbitraže. I da vide ko je tu dželat a ko žrtva. Ovako tamo Tompson udara u ustaške diple, a ovde Šešelj preti oslobađanjem Krajine kad-tad. Prizivaju nove oluje. Munje i gromove.