Dejan Ilić: Tri laži

Ako je suditi po ovom prvom u nizu Dana sećanja, odmah možemo reći šta je sporno u vezi sa tim predlogom i šta svakako ne treba raditi, e da bi se saosećanje sa žrtvama izražavalo na primereniji način. Ovako kako je obeležen prvi put, Dan sećanja predstavlja ponavljanje svih onih obrazaca koji su Srbiju i njene građane uveli u rat pošto su srpski rukovodioci 1990. godine razbili saveznu državu. Drugim rečima, to nije bio Dan sećanja na žrtve, nego dan obnavljanja i snaženja ratnohuškačke retorike, u čemu je, očekivano, posebno prednjačio predsednik države, svojim primitivnim optužbama na račun Republike Hrvatske. Pokušaji predstavnika etničkih Srba iz Republike Hrvatske da objasne ovdašnjim političarima da im njihovim izjavama samo dodatno otežavaju ionako težak položaj u Hrvatskoj, ostaće i ovaj put uzaludni. Pa ipak, hajde da kažemo šta ubuduće ne treba govoriti kako se Dan sećanja ne bi pretvorio u Dan ratnog huškanja, „dok god je srpske države“.Skrenućemo ovde pažnju na tri laži, koje su ponavljali svi koji su se oglasili u osvit Dana sećanja – i predsednik vlade, i predsednik države, i nadležni ministar. Iskaze ćemo uzeti iz govora predsednika vlade, bez navođenja analognih izjava druge dvojice. To činimo samo iz jednog razloga: kod druge dvojice nije u toj meri bila prisutna i pomiriteljska retorika kao kod predsednika vlade. Na tu dvoličnost posebno treba skrenuti pažnju: ispod krinke mirotvorstva predsednika vlade i dalje se oglašava okoreli ratni huškač.
Prva laž

U svom govoru od 04.08.2015. predsednik vlade postaviće jedno retoričko pitanje koje će sasvim razotkriti kako on razume – pogrešno, naravno – ulogu „srpske“ strane u razbijanju Jugoslavije i oružanim sukobima koji su potom usledili. Ovako predsednik vlade: „Jeste li ikada čuli za agresora na sopstveno ognjište i na sopstvenom ognjištu, agresora na sopstvenu njivu, agresora kome u ruci ostane samo kesa tužnih uspomena, ili kako lažni pobednici kažu, prljave gaće, i ruke pune krvi i suza?“ Naravno, očekivani odgovor je da niko ne može biti agresor na sopstveno ognjište ili njivu. To bi, nadalje, trebalo da znači da su „Srbi“ u Hrvatskoj samo branili svoje njive i ognjišta. Ali, to, naravno, nije tačno. Kako smo se ovde na to nedavno podsetili, nije stvar tek u tome što su „Srbi“ 1991. godine kolektivno istupili iz pravnog poretka Republike Hrvatske. Da je samo to, možda bi apsurdna slika o „agresoru na sopstveno ognjište“ kojoj je pribegao predsednik vlade, ako je dovoljno nategnemo, imala smisla.

Ali, povrh tog otcepljenja teritorije i izdvajanja iz pravnog poretka države kojoj je ta teritorija pripadala, građani koji su odlučili da se organizuju u takozvanu srpsku autonomnu oblast Krajina, požurili su da iz te oblasti proteraju svoje sugrađane sa “pogrešnom”, hrvatskom etničkom pripadnošću. Dakle, na toj teritoriji prvo su počinjeni široko rasprostranjeni i sistematski zločini nad stanovnicima koji nisu bili „Srbi“. I to već menja početnu sliku od koje je krenuo predsednik vlade. Agresija jeste bila izvršena, i to ne na „sopstvena“, nego na tuđa ognjišta i njive. To, naravno, ni na jedan način ne može da opravda masovna i sistematska kršenja zakona i običaja rata od strane vojske Republike Hrvatske, te novo proterivanje stanovništva, ovaj put druge etničke pripadnosti, sa teritorije koja je ranije bila proglašena nezavisnom od te države. Ali, u govoru predsednika vlade uopšte nije o tome reč. On uporno insistira da su „Srbi“ bili apsolutno nevini, da ne snose nikakvu odgovornost za oružani sukob, te da je akcija vojske Republike Hrvatske u svakom smislu bila nelegitimna. To je naprosto kriva predstava, koja se kosi sa činjenicama.

Insistiranje na apsolutnoj nevinosti jedne, „svoje“ strane, i na apsolutnoj krivici druge, „tuđe“ strane, samo potpiruje nadu da će se ukazati nova prilika da se izravnaju (netačno) izvedeni istorijski računi. Ovako predsednik vlade o žrtvama: „Taj zločin je počinjen protiv našeg naroda, protiv ljudi koji su isti kao i mi, a to im je bila i jedina krivica.“ Ovde se ceo imaginarni „srpski“ kolektiv poistovećuje sa navodno apsolutno nevinim žrtvama („protiv ljudi koji su isti kao i mi“, što im je „bila i jedina krivica“), što sugeriše da taj kolektiv i dalje treba da strepi od tobože zločinu sklonih suseda. To je prvi korak ka nekom budućem preventivnom eliminisanju tih zloćudnih komšija.
Druga laž

Predsednik vlade reći će i sledeće: „’Oluje’ treba drugi da se stide. Oni koji su sačinili taj strašni spisak [žrtava], počinivši zločin bez presedana; oni koji taj zločin nikada nisu osudili; a bogami, i oni, u Srbiji, koji su se, godinama, ponašali kao da to nikakve veze sa državom Srbijom nema.“ Tu on jasno definiše neprijatelje: pored onih spoljnih, susednih, sad su prozvani i unutrašnji neprijatelji – oni koji su se oglušili na stradanje ljudi proteranih iz Hrvatske. Ne treba mnogo mašte da bi se dokučilo da tu predsednik vlade cilja na postpetooktobarsku vlast u Srbiji. To su njegovi unutrašnji neprijatelji, koji su podbacili u patriotizmu i saosećanju sa žrtvama. Pored toga što je ova slika netačna, ona je i gnusnija od prethodne laži, jer se predsednik vlade tu očito ne prepoznaje kao jedan od onih koji su se „ponašali kao da to nikakve veze sa državom Srbijom nema“. Da bismo to uvideli, dovoljno je da se osvrnemo na proteklih dvadeset godina.

U tom periodu, „garnitura“ koju sada gledamo na vlasti, vladala je Srbijom osam godina. Oni drugi, takozvani neprijatelji naroda, na vlasti su proveli dvanaest godina. U procentima, prvi su vršili vlast 40 odsto vremena, a potonji 60 odsto. Bezmalo, pola-pola. Stvari po samog predsednika vlade čini još gorim to što je njegova „garnitura“ bila u poziciji da se ponaša drugačije u ključnom periodu od 1995. do 2000. Tada, međutim, ona nije učinila ništa, baš kao i u periodu 2012-2015. Zapravo, ne samo da nije učinila ništa – to jest nije donela odgovarajuće zakone po kojima bi se izbeglicama iz Hrvatske dodelio status civilnih žrtava rata – nego se prema tim ljudima ponela krajnje nedolično: sprovela je među njima prisilnu mobilizaciju, dodatno ih ponizila i lišila svakog dostojanstva u logorima u kojima su navodno obučavani za rat, da bi ih potom ponovo poslala na front bez ikakvog osnova. Sve ovo dobro zna predsednik vlade, ali mu nijedna od tih stvari nimalo ne smeta da krivicu za nečovečno ponašanje prema izbeglicama svali (kao i za to nadležni ministar iz njegove vlade) na svoje političke protivnike i neistomišljenike.
Treća laž

„Najveća etnička promena sastava stanovništva posle Drugog svetskog rata, i pogrom – to je bila ’Oluja’“ – kaže predsednik vlade. Najveća na svetu? To naprosto nije tačno. Upravo gledamo strahovite promene kojima je izložena i Evropa, koje se zbivaju praktičnu tu, pred nama (a onda i kod nas) – na Bliskom istoku. U Evropi? Ni to nije tačno. Unutar Evropske unije, na primer, dogodila su se velika pomeranja stanovništva: po ulasku nekih istočnoevropskih zemalja u Uniju, milioni ljudi su krenuli preko granica u potrazi za poslom i pristojnijim životom. Naravno, predsednik vlade je mislio na etničko čišćenje („sa elementima genocida“ dobacuje predsednik države), i to u Evropi. A na to je mislio u pukoj želji da pobedi u apsurdnom nadmetanju sa susedima u tome ko je najveća žrtva postjugoslovenskih ratova. Stvar je u tome što za to nadmetanje – naravno, jer je ono potpuno besmisleno – ne postoje pravila. Kako se menja ugao iz koga se posmatraju stvari, za prvo mesto na listi žrtava etničkog čišćenja – iako je nepodnošljiva pomisao da je nekome do takve liste uopšte stalo – kao ubedljivi kandidati pojavljuju se i Albanci sa Kosova, recimo, iz 1999.

Gadno je to nadmetanje, i čudna je to pamet koja se odluči da u njemu učestvuje. Ali, ne mora nas ta pamet više ovde zanimati. Vratimo se Danu sećanja. Iz ugla sadašnjih vlasti, kako nam to pokazuje ova kratka analiza, svrha Dana sećanja bila bi u tome da se do kraja učvrsti predstava o „Srbima“ kao o najvećim žrtvama u 20. veku uopšte, i u postjugoslovenskim oružanim sukobima iz devedesetih posebno. Ne mora ovde pre svega da nas zabrine to što se vinovnici tih ratova hoće predstaviti kao nevine žrtve, identifikujući se sa pravim žrtvama za čije su stradanje u najmanju ruku posredno odgovorni i prema kojima nisu pokazali ni trunku saosećanja kada im je to bilo najpotrebnije. Nešto drugo ovde izaziva jezu: svaka pretenzija na status apsolutne žrtve potpiruje želju za izravnavanjem računa. Dan sećanja se tako pretvara u stalno podgrevanje naopake nade, „dok god postoji srpska država“, da će se jednom ponovo ukazati prilika da se susedima vrati milo za drago. Dan sećanja, ovako kako su ga osmislili oni koji predlažu da se taj dan uvede u zakon, dodatno institucionalizuje i utvrđuje kontinuitet sa pogubnom politikom iz devedesetih, umesto da predstavlja raskid sa njom. To sa žrtvama ima veze utoliko što se insistira upravo na onoj retorici zbog koje su ti ljudi na kraju i stradali.

6yka