U Srbiji, koja živi duboko u prošlosti, moguće je, eto, da novine kao ekskluzivnu fotografiju uz današnju priču uredno objave stotinak godina staru umetničku sliku, a da uz ekskluzivnu priču staru stotinak godina uredno objave današnju policijsku fotografiju
Pre nedelju-dve odlično obavešteni portal Telegraf.rs potresao je Srbiju i region velikim naslovom – ‘Ubijen Drašković!’ Koji Drašković? upitao sam se u deliću sekunda: da li Vuk Drašković, koji je nedavno – uzgred, baš u intervjuu Telegrafu – razgnevio domaću javnost izjavom kako je više ljudi nastradalo od srpskih granata u Sarajevu nego Srba u NATO-ovom bombardovanju, ili Andrija Drašković, srpski biznismen koji je svega par dana ranije bestragom nestao iz Splita, gde je zbog nekog posla čekao ekstradiciju u Belgiju.
Koji god da je ‘ubijen Drašković!’, ne mogu da kažem da me naslov preterano iznenadio: prvoga su onomad nekoliko puta pokušale da ubiju Miloševićeve službe, a drugoga ožalošćeni Arkanovi prijatelji. Preterano sam se, međutim, iznenadio kad sam naposletku video da nije ubijen ni Vuk, ni Andrija, već Milorad Drašković, ministar unutrašnjih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca! U vesti pod naslovom ‘Ubijen Drašković: organizacija Crvena pravda ubila srpskog političara!’ odlično obavešteni Telegraf javlja da je atentat u Delnicama, ‘u znak protesta zbog donošenja Obznane, izvršio Alija Alijagić, pripadnik levičarske organizacije Crvena pravda’.
Nisam mogao da verujem. Oca im jebem komunističkog, ubiše Milorada! Onakvog čoveka! Overio ga Kominternin crvendać bolesnog, na klupi u parku pred troje dece, s leđa, kao pička!
– Rose! – povikah s terase. – Evo ubili Milorada.
– Ajde?! Kad? – zaprepastila se ona načisto.
– Jutros valjda, čekaj da vidim… – čitao sam naglas do poslednjeg pasusa – evo: ‘Na današnji dan 1921. godine.’
Samouvereno sam tako mislio da sam sve video i sve pročitao, i da ništa u srpskim medijima ne može da me iznenadi posle onog antologijskog slučaja iz ratne 1994., kada su odlično obaveštene Večernje novosti uz izmišljenu priču o siročiću iz Skelana – kome su mudžahedini ubili roditelje, pa je sada, usvojen od neke familije u Zvorniku, odličan učenik srednje vojne škole – uredno kao fotografiju nesrećnog dečaka objavili verovatno najpoznatije delo čuvenog srpskog slikara iz devetnaestog veka Uroša Predića ‘Siroče na majčinom grobu’. Tako samouveren zaboravio sam, međutim, da onaj ko prati srpske medije baš nikada nije video i pročitao sve.
Nikada, recimo, do nekidan nije taj video klasičnu rubriku ‘Dogodilo se na današnji dan’ napisanu, naslovljenu i opremljenu kao ekskluzivnu vest. A na zaboravljeni atentat iz davne 1921. godine odlično obavešteni Telegraf podsetio je upravo tako, ekskluzivno, kao da se maločas desilo: kako pak ne bi bilo nikakve sumnje u senzacionalnu vest – znate već kako internet ume da bude nepouzdan u tim stvarima – uz belešku o atentatu iz 1921. uredno je objavljena i Tanjugova fotografija nekog nedavnog policijskog uviđaja, sa sve forenzičarima MUP-a Srbije u belim zaštitnim odelima i policijskom trakom oko mesta ubistva!
Dva su moguća objašnjenja ove neobične pojave. Internet je, kako znate, smanjio naš svet na veličinu bostana, istoriju pratimo u realnom vremenu, i vest sa drugog kraja Kraljevine do čitalaca portala Telegraf.rs danas, zahvaljujući savremenim tehnologijama, stiže za manje od stotinu godina. Ceo jedan vek, dve Halejeve komete, tri kralja, četiri sistema, pet ratova, šest svetskih kriza, sedam država i osam vladara protutnjalo je tako Srbijom dok se hrabri reporter Telegrafa probijao kroz ličke i bosanske gudure do redakcije na Novom Beogradu, poslednjim snagama bacivši uredniku vest na stol.
– Šta je ovo? – iznenadio se urednik.
– Ubili ministra Draškovića – iscrpljeni je reporter hvatao vazduh. – Tu su i fotografije.
– I to je sve?! – popizdeo je urednik. – A gde su uznemirujući snimci, deca poprskana krvlju i ministrova raznesena glava? Ovo je bre internet, nije telegraf!
– U stvari, i jeste Telegraf – pokušao je siroti reporter da bude duhovit, pre nego ga je urednik poslao preko tri pizde materine natrag u Delnice, upozorivši ga s vrata da mu je dedlajn do nedelje 21. jula 2109. godine u šest poslepodne.
Jedna je, rekoh, mogućnost da je vest o atentatu optičkim kablovima kraljevske pošte SHS putovala devedeset i četiri godine, a druga – posve neverovatna, mada ima dosta pobornika – da je to zato što Srbija živi duboko u prošlosti, trajno zapevši u živom blatu sopstvene istorije. U takvoj Srbiji moguće je, eto, da novine kao ekskluzivnu fotografiju uz današnju priču uredno objave stotinak godina staru umetničku sliku, a da uz ekskluzivnu priču staru stotinak godina uredno objave današnju policijsku fotografiju. To je Srbija – rekao bi patrijarh srpske laži Dobrica Ćosić, onom svojom strepnjom dubljom od nade, i ponosom dubljim od strepnje.
Dobar primer za to o čemu govorim jeste odlično obavešteni Informer, koji je nakon velike vojne parade u Zagrebu napravio uporednu analizu bojeve gotovosti srpske i hrvatske vojske, pa preko cele naslovne stranice, pod egidom ‘Šta bi bilo kad bi rata bilo’, zapretio komšijama – ‘Hrvati, nemate šanse!’ To, naime, kad se srpska štampa nakon četiri uzastopna izgubljena rata pita ‘šta bi bilo kad bi rata bilo?’, to je, priznaćete, jebeno smelo. Kao kad bi, šta ja znam, hrvatske Sportske novosti mrtve ozbiljne objavile opširnu analizu o tome ‘šta bi bilo kad bi Marin Čilić igrao protiv Novaka Đokovića’.
Šta bi bilo kad bi rata bilo?! Pa sunce ti jebem kalašnjisano, poslednji put kad je uopšte bilo rata u kojemu je Srbija pobedila, sama je pola veka kasnije iz čista mira potpisala kapitulaciju i upisala se u gubitnike! Lepo će zato biti iznenađena i uvređena kad Telegraf ove jeseni – uz fotografije sa nedeljnog dočeka vaterpolista pred Starim dvorom – objavi da su pripadnici levičarske organizacije ‘Prva proleterska divizija NOVJ’ ušli u Beograd. Sve otada izlaziće srpske novine s masnim naslovima ‘Slovenci, nemate šanse!’, ‘Hrvati, nemate šanse!’, ‘Bošnjaci, nemate šanse!’, ‘Albanci, nemate šanse!’, ‘Amerikanci, nemate šanse!’, toliko će tih istorijskih šansi biti po beogradskim novinama da će Srbija na kraju ostati bez ijedne.
Sem dakle ukoliko analiza srpske vojne moći do urednika Informera i giganta srpskog predratnog novinarstva Dragana J. Vučićevića nije putovala kraljevskom poštom preko Delnica, jedino je preostalo prihvatljivo objašnjenje da Srbija zaista živi u trajnoj prošlosti, u paralelnom univerzumu između dva rata, u kojemu joj komunisti, oca im jebem ustaškog, ubijaju najbolje ljude, prete ratom i sistematski uništavaju ekonomiju. Eno ga tako Blic, odlično obavešten kao da ga uređuje Vučićević na amfetaminima, objavio prošle nedelje dosije ‘LJudi koji su upropastili Srbiju’, među kojima nema Nedića i LJotića, ali ima Hitlera i Klintona. Uz, razume se, najgoreg satrapa kojega je zemlja Srbija ikad videla, ozloglašenog srboždera Josipa Broza.
Prevejani je hrvatski crveni kmer, setiće se čitaoci, podmuklo poterao naciste iz Srbije taman kad je predsednik vlade Milan Nedić uz pomoć prijateljske Nemačke pripremio plan moderne, domaćinske, ‘seljačke Srbije’ – ‘Beograd na selu’, ili kako se već zvao projekat koji je trebao da pokori jevropsku ekonomiju. Štaviše, agilni je srpski premijer sa feldmaršalom fon Vajhsom i đeneralom Mihailovićem istodobno dogovorio i antikomunističku vojnu strategiju, ali taj je plan odbio boljševički fanatik Adolf Hitler, još jedan – shvatili ste – od Blicovih ‘ljudi koji su upropastili Srbiju’. Deset mandata, oca im svima jebem komunističkog, biće malo Vučiću da osovi na noge Srbiju posle Hitlera i Broza.
Biće ovo, kako vidite, retko zanimljiva politička jesen. Koliko sutra Telegrafov će dopisnik iz Delnica ekskluzivno javiti da su ustaški levičari ubili kralja Aleksandra, Informer će džinovskim naslovom zapretiti ‘Partizani, nemate šanse!’, a Blic već u nedelju čitaocima pokloniti poster premijera Vučića pod naslovom ‘LJudi koji su preporodili Srbiju’. To, dabome, nije sve: Večernje novosti doneće nepoznate detalje iz života Aleksandra Vučića, kome su – malo ko to zna – mudžahedini u Bosni ubili roditelje, pa je usvojen od neke familije u Zvorniku završio srednju vojnu školu, umalo kasnije kao dobrovoljac poginuvši u Kosovu kraj Knina, gde mu je nepoznata mlada Srpkinja spasla život. Sve ilustrovano dramatičnom slikom sa kninskog fronta 1995., čuvenom ‘Kosovkom devojkom’ njihovog legendarnog fotoreportera Uroša Predića.
I mislićete, kao i ja, da ste sve videli, i da više ništa u srpskim novinama ne može da vas iznenadi. Čekajte tek kad na sutrašnji dan 1903. forenzičari MUP-a Srbije na uviđaju pod balkonom Starog dvora otkriju da levičarska organizacija srpskih oficira Crna ruka, oca im jebem komunističkog, stoji iza ubistva kralja Aleksandra Obrenovića.
Srbi, nemate šanse!