Srbija je zemlja koju bi poželeo svaki iole ozbiljniji tiranin. Lobotomizirano stanovništvo, novinari bez dostojanstva i intelektualci bez muda. Teško da može bolje. I tako je već desetinama godina. Ako se, kojim slučajem, i nađe neko ko iskoči iz ovog uhodanog sistema, taj biva spaljen na lomači javnosti. U slučaju Filipa Davida ta lomača kao da se tek priprema. On ima višestruku jeres. Em se drznuo na javnom skupu “osramotiti” predsednika, em uz sve to nije ni Srbin. A takvi, jelte, imaju ćutati i biti zadovoljni što dele isti vazduh kao većinski narod, a u Filipovom slučaju što nisu završili kao sunarodnici – u gasnim kamionima.
Prošle godine Filip David je za knjigu “Kuća sećanja i zaborava” dobio NIN-ovu nagradu, ove godine dobio je nagradu za Najbolju knjigu u mreži javnih biblioteka u Srbiji. I kao dobitnik Filip se pojavio na svečanosti u Narodnoj biblioteci Srbije (NBS), jednoj duboko kompromitovanoj instituciji nakon smene Sretenu Ugričiću jer se drznuo staviti svoj potpis protiv hajke na crnogorskog pisca Andreja Nikolaidisa koji je optuživan i za pokušaj atentata. Tada je Forum pisaca, čiji je jedan od osnivača upravo Filip David, pozvao da se obustavi “fatva i linč” tako što će javnosti na uvid pružiti sporni Nikolaidisov tekst “Šta je ostalo od velike Srbije“, povodom nedavne proslave 20. godišnjice Republike Srpske koju je nazvao “proslavom onoga što je stvoreno na zločinima koji su osuđeni u Haškom tribunalu”.
E, tu se pojavio i duboko kompromitovani predsednik. Tomislav Nikolić. Znate ga. Onaj koji se ranih devedesetih šepurio po Hrvatskoj i Bosni svojim četničkim vojvodstvom u misiji ostvarivanja nikad dosanjanog sna o “velikoj Srbiji”.
Primajući nagradu na proslavi dana NBS Filip je rekao: “Moram da se ogradim od prisustva Tomislava Nikolića. Poštujući instituciju predsednika, ja od 90-ih ne podržavam njegovu politiku.”
Filip David prima nagradu i ograđuje se od Tomislava Nikolića (FOTO: Tanjug)
Reč je o onom Tomislavu Nikoliću koji je bio desna ruka Vojislava Šešelja kad je ovaj 1992. godine sastavio spisak izdajnika koji su radili na tadašnjoj Radio-televiziji Beograd (RTB), sa koje je neposredno pre toga najuren i sam Filip David, koji je tu radio kao urednik dramskog programa. Zbog osnivanja nezavisnog sindikata unutar RTB-a, zbog osnivanja “Beogradskog kruga”, grupe intelektualaca koji su se protivili Miloševićevom i velikosrpskom ludilu, jednog dana mu samo nije dozvoljen ulaz na radno mestu, oduzeta mu je propusnica i to je bilo to. On je još dobro i prošao jer mu nije Šešelj lično čitao ime sa spiska izdajnika, a na sličnom spisku, ovoga puta za likvidaciju završio je ipak 1999. godine, za vreme bombardovanja. Samo trenutak. Tomislav Nikolić? Da, on je te 1999. godine bio i potpredsednik Vlade Srbije, a kasnije i SR Jugoslavije. Da li je učinio išta? Ne baš.
Filip nije napuštao Beograd. Naprotiv. To vreme je koristio kako bi uvek i svuda ukazao na zlo koje nas okružuje, kako onda tako i danas. Upravo o tom zlu on i piše u onom nagrađivanom romanu. Filip David upravo pokušava da dokuči korene tog zla sa kojim se suočava još od svojih bebećih dana jer je nacističku okupaciju Filip preživeo zahvaljujući svojim komšijama iz sremskog sela Manđelos. Filip se lažno predstavljao kao Fića Kalinić i to je kao dvogodišnjak morao zapamtiti kako bi ostao živ.
Upravo na ovo će se, nakon Filipov ograđivanja od Nikolića, pozvati i Ratko Dmitrović, glavni i odgovorni urednik Večernjih novosti, novine koja je slepo i uporno pratila politiku protiv koje se Filip bori od svog detinjstva, a posebno od kasnih osamdesetih i ranih devedesetih. Da ne pričam u prazno, evo šta ovaj stari ratni huškač u tekstu sa naslovom: “Više od netrpeljivosti” piše u samom lidu: “Da li su Srbi negde i nekada zaslužili da Filip David ponižava njihovog predsednika? Jesu, za vreme Drugog svetskog rata, kad su od konc-logora sačuvali porodicu David.”
To je ista ona zamena teza o kojoj smo već pisali u tekstu o Milanu Nediću i Starom sajmištu jer ti Srbi koje Dmitrović spominje u tekstu bi za njega bili dobri Srbi samo da su poput onih mučenika koji su se drznuli podići se protiv nacista, zahvaljujući Vladi Milana Nedića i policiji Dimitrija Ljotića, završili obešeni na sred Terazija. Dmitrović stoga postavlja stvari u kontekst kako njemu ali i većini odgovara. Bitno je pokazati Filipu i njemu sličnima ko je i šta je i da kao takav nema pravo da blati ugled Srba i Srbije. Naravno. To je posao predsednika, ovakvog kakav je.
A posebnu pažnju ovde svakako valja posvetiti i reakciji tog istog predsednika koji je rekao da za ono što je Filip napomenuo “nije potrebna nikakva hrabrost, ni vaspitanje”, sa čim se u potpunosti složio i sam premijer. Opet, možemo se i mi tu složiti. Nije potrebna. Potrebno je samo malo samopoštovanja, moralnog usmerenja, zdrava logika i…Ispravimo se donekle. Nije potrebna hrabrost, no muda. Upravo ono što intelektualcima i nedostaje kako se ne bih svaki put hvatao za džep kad se pokrene priča o tome zašto intelektualci u Srbiji ćute.
Srpski ministar kulture Ivan Tasovac (FOTO: printscreen)
Uostalom, najbolji primer takvog intelektualca nalazi se na mestu ministra kulture. Ivan Tasovac mu ime. Znam. Reći ćete da ne može biti gori od Hasanbegovića, ali reč je o nijansama u kojima je možda i manja šteta imati nekog poput Hasanbegovića koji će manje, više otvoreno iskazivati svoje stavove nego mutavca poput Tasovca koji je nakon Filipovog govora samo rekao kako je “neprimereno na takvom mestu mešati politiku i kulturu, jer je kultura jedino polje u kome politika ne treba da postoji”.
Reći to Filipu Davidu koji je baš zbog najbrutalnijeg upliva politike u kulturu ostao bez posla, koji je zbog svog delovanja bio na listi za odstrel i koji je do dobijanja NIN-ove nagrade, bio apsolutno marginalizovan, nije ništa drugo nego nepoznavanje polja kojim se bavi. A nećemo čak ni o tome koliko je kultura zapravo ispražnjena svakog smisla ako ne propituje, ne kritikuje…jednom rečju, ako se ne bavi politikom jer politika se bavi svima nama.
Ali to je ta Srbija. Zemlja snova svakom wanabe diktatoru. Filip David i slični su ovde samo izuzetak. Na žalost i njih je sve manje. Da je suprotno Tomislav Nikolić i slični svoju političku karijeru ne bi mogli ostvarivati ni u rodnom selu. A kad već nije tako onda njegov dolazak u NBS nije simbol otvorenosti ka pisanoj reči, a još manje odraz poštovanja prema Filipu Davidu. Naprotiv. No, za razliku od Filipa koji nije znao da će Nikolić biti prisutan na ovoj svečanosti i koji se pojavio u onako kompromitovanoj instituciji jer su mu čitaoci dali za pravo da ipak dođe, Nikolić je itekako znao ko dobija nagradu. Ili je bar morao znati? Vi stavite ruku u vatru. Ja neću čak ni za to da zna ko je Filip David.