Aleksander Dipoj je seks arheolog. Francuski kolekcionar koji je ceo život sakupljao ono što definiše kao “erotsko i pornografsko đubre”. Njegova prodavnica The Taers of Eros otvorena je samo ukoliko zakažete sastanak. U njoj već pola veka prodaje slike, fotografije i ostale seksualne objekte. To je, na neki način, mali muzej koji prati istoriju seksa u Francuskoj.
Sve je počelo kada ga je 1975. godine pozvao prijatelj, prodavac knjiga i rekao da je upoznao starijeg gospodina koji “ima nešto specijalno da mu pokaže”. Gepek luksuznog automobila bio je pun crno-belih fotografija golih i nasmejanih prostitutki iz 1930. godine. Rekao je da je većinu fotografija uzeo iz bordela na Pigalu, meki slobodne ljubavi u Parizu. Shvativši da su mu dani odbrojani, starac se složio da se rastane od fotografija, uz uslov da ostane anoniman. Tako je postao poznat kao “Gospodin X.”
Skoro četiri decenije kasnije, Dipoj je odlučio da ponovo izda ovu impresivnu kolekciju – sada u knjizi koju je nazvao Bad Girls (Loše devojke, Manufacture Books, 2014). Knjigu su zajednički pripremili Dipoj i gospodin X. Kako fotograf više nije živ, o knjizi sam razgovarao sa Dipojom.
VICE: Možeš li da probaš da opišeš tipičnu parisku prostitutku sa početka 20. veka?
Aleksander Dipoj: Tipičan profil je devojka koja je došla u Pariz da zaradi novac kako bi nahranila porodicu koja je ostala negde na farmi. Gladna i nezaposlena, obično bi naišla na madam koja bi joj obećala krov nad glavom. Ostala bi tu sa još deset do petnaest devojaka u istoj situaciji. U to vreme, prostitutke su zarađivale i do deset puta više od prosečnog radnika. Radnici su 1900. dobijali dva franka dnevno, dok je ulična prostitutka naplaćivala pet franaka po poslu – dvadeset ako radi u bordelu.
Kakvi su bili uslovi u kojima su prostitutke tada radile?
Na neki način, bilo je slično sportu. Mogao si da radiš dve do tri godine i posle toga si bio istrošen. Bolesti su bile česte, a pristup sredstvima kontracepcije vrlo ograničen. Kondomi su postojali, ali nisu bili obavezni. Devojke su održavale higijenu nečim što su nazivale “higijenski sunđer”. Ti sunđeri, naravno nisu bili ni malo efikasno sredstvo.
Neki kažu da je Pariz bio centar sveta prostitucije.
Do 1920. godine se to smirilo. Ali, čitav vek pre toga, Pariz je definitivno bio centar sveta. Crveni fenjeri su bili svuda po Parziu. Početkom dvadesetog veka, grad je bio centralno mesto za prostituciju. U to vreme, muškarci nisu imali baš uzbudljiv seks sa svojim suprigama. Muškarci iz srednje klase su se ženili do 35. godine. Još dok su bili u pubertetu, uvek bi se našao neki bezobrazni ujak da pokaže čari bordela.
Kako ste vi reagovali na kolekciju gospodina X?
Odmah mi je bilo jasno da je jedinstvena i po kvalitetu i po kvantitetu. Bilo je na stotine fotografija. Kada pogledate svaku od njih, dobijete pravi uvid u pakao života na Pigalu.
Kako ste radili sa ovim fotografijama, pošto niste mogli da odredite tačne datume, vreme, skoro nijednu preciznu informaciju?
Po broju fotografija, pretpostavljam da su nastajale u periodu dužem od jedne decenije. Ako pogledate neke od modela automobile na fotografijama, pretpostavljam da su napravljene negde između 1925. i 1935. Nekoliko fotografija je urađeno na poznatom balkonu, pa sam shvatio da je bordel bio lociran na broju 75 u ulici Jean Baptiste Pigalle.
Da li ste saznali još nešto?
Pronašli smo njegove fotografije koje nisu erotske. Fotografije žena iz viših klasa u prelepim kućama. Danas se njegovi radovi prodaju na aukcijama kao radovi Gospodina X-a. Posthumno je zadobio poštovanje kao fotograf.
Na poleđini svake fotografije, gospodin X je napisao ime svake devojke: Mado, Suzet, Žipsi, Mimi, Nono, Pepe…
Gospodin X je verovatno bio blizak, prijateljski nastrojen i darežljiv sa damama. Sjajno je što sve te devojke izgledaju veoma opušteno na fotografijama – one su se zapravo zabavljale dok su pozirale. Ima i fotografija urađenih napolju, na obali Marne. On je režirao i dva desetominutna filma. Njima nam je otkrio svoju najveću fantaziju – dve devojke zajedno. Jedna je bila model, a druga striptizeta.
Ima mnogo sličnosti sa slikom Poreklo sveta Gistava Korbea. On je takođe voleo egzibicionizam. Ili sa delima I. Džej Beloka, fotografa iz Nju Orleansa, koji je bio redovna mušterija lokalnog bordela. Na kraju se sprijateljio sa devojkama i uspeo da ih fotografiše kako je želeo.
Jesu li bordeli tada bili legalni?
U Parizu su bordeli bili potpuno legalni sve do 1946. Ali, većina velikih bordela je zatvorena do 1925. godine. The Sphinx je bio tipičan bordel iz 1930. godine – u njemu je postojao i bar-restoran. Ženama je bilo dozvoljen ulaz. To je bilo novina u odnosu na bordele pre njega. Novi bordeli su se nazivali “kuće za sastanke” ili “kuće tolerancije”. Francuski političari su optuživali vlasnike da sarađuju sa Nemcima tokom okupacije.
Jesu li?
Zavisi. Neke bordele popout The One-Two-Two su koristili Nemci. The Spinx je bio, ako je verovati sećanjima madam, prilično blizak mreži otpora. Najvažnija promena je bila što su Nemci dozvoljavali da se u bordelima služi šampanjac i dobra hrana. Ako biste videli ženu sa nekoliko kilograma viška, mogli ste da pretpostavite da je oslobađanje Francuske nije baš interesovalo.
Šta mislite o trenutnoj situaciji sa prostitucijom u Francuskoj?
Koliko vidim, prostitucija nestaje, polako, ali sigurno. Mislim da to ima veze sa brakovima. U 19. veku, ako bi buržulj zatražio felacio od supruge, najčešće bi ga odbila. A ako bi ga dobio, to ne bi bilo odrađeno kako treba – supruge su često povređivale svoje muževe.
Prostitucija zato danas polako umire. Danas su najredovnije mušterije najdepresivnije – ljudi koji godinama nisu imali seks, muževi koji vole da varaju žene, erotomanijakalni milioneri poput Dominika Stros Kana.
