Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE Italija
Imati najboljeg prijatelja je nešto najbolje na svetu. U redu, uvek imate rodbinu, ali ti ljudi se ponekad ponašaju kao nepodnošljivi kreteni. Najbolji prijatelji su sjajni praktično za sve: da se sa njima napijete za vikend ili da vas uopšteno štite od hladnoće i mraka.
Za razliku od porodice, prijatelja ste izabrali – ili ste se međusobno pronašli – ali to ne znači da ta osoba koju znate bolje od bilo kog drugog na svetu ne može nekad potpuno da vas izludi. Suočavanje sa najgorim osobinama vašeg najboljeg prijatelja može da vas ispuni posebnom vrstom besa, osećajem koji obično prati bezuslovnu ljubav. Zatražili smo od nekoliko ljudi da nam otkriju šta potajno najviše mrze kod svojih najboljih prijatelja. Ali ove priče nisu o nama. Bar se nadamo.
‘OD NJEGOVE PLJUVAČKE MI SE SMUČI ŽIVOT’
“Ne podnosim opsesivne radnje i tikove. Ne podnosim ljude koji lome prste ili teško dišu kad ne rade ništa fizički zahtevno. Moja svakodnevna nervoza može da me dovede do ludila i da me pretvori u iracionalnu, bezobzirnu osobu, ali postoji jedan čovek kome to opraštam: moj najbolji prijatelj.
Kad sam imao 13 godina, a nas dvojica smo se znali svega nekoliko nedelja, dok sam mu objašnjavao kao da sastavi nepobedivi Magični špil, primetio sam da mu se gusta nit pljuvačke obesila iz ugla usana. Čak i sada, dok pišem ovo, smuči mi se život kad se toga setim.
Ta nit pljuvačke bila je prisutna kad je shvatio da želi da raskine sa devojkom godinu dana nakon što su počeli da žive zajedno, bila je prisutna kad su njegovi roditelji odlučili da se ipak ne razvedu i kada mi je rekao da je u redu ne znati šta hoćeš od života. Uvek je primetim kad se pojavi i uvek se naježim od nje, ali mu to nikad ne pomenem. Uvek ću biti tu da se nađem svom najboljem prijatelju, baš kao i ta njegova jeziva nit pljuvačke.”
G.
‘DOBILA SAM DA BUDEM MEL C, A JA MRZIM MEL C’
“Kad sam imala 10 ili 11 godina, saznala sam da ne mogu da verujem svojoj naboljoj prijateljici. Bilo je nas pet drugarica u odeljenju i jedne nedelje smo odlučili da imitiramo Spice Girls. Moja najbolja prijateljica i ja smo se zarekle jedna drugoj da ćemo podržati jedna drugu u svom izboru: ona će biti Džeri, a ja Mel B. Slogan nam je bio: ‘Sve ili ništa’. Ali onog dana kada su ostale odlučivale ko će biti ko, ja sam se razbolela. Kada sam prvi put ponovo otišla u školu, saznala sam da mi je dodeljeno da budem Mel C. Moja prijateljica se nije pobunila protiv toga da ja budem Mel C. Ja. Mel C. A ja sam mrzela Mel C.
Usledili su mnoge situacije slične toj sa Mel C. Kad god smo nas dve zajedno, sve je savršeno, možemo da pričamo danima, sve delimo. Ali kad nismo zajedno, stvari počinju da budu iritantne. Ona je tip osobe koja 2016. godine ostaje bez kredita za telefon. Stalno kasni na sastanke, pravi se mrtva kad pokušavam da je dozovem. Kaže da će doći kad si uplašena, usamljena ili tužna, ali vrlo brzo zaboravi na to obećanje.
Skrenula sam joj pažnju na to sto puta, ali ona ne misli da je to nešto strašno, misli da ćemo se uvek lako pomiriti. Ona je najspokojnija i najsmirenija osoba koju znam, što je verovatno delimično razlog zašto me ponekad izluđuje. Ali to možda govori više o mojoj anksioznosti nego o našem odnosu. Naučila sam da na vreme prepoznam situacije u kojima ne mogu da joj verujem i spuštam svoja očekivanja. Na primer, kao u slučaju ovog članka. Najavila sam ga nedelju dana unapred i predložila joj da napiše svoj deo. Njoj se strašno dopala ideja. Rok je bio pre četiri dana, a ja još ništa nisam dobila. Srećom pa sam makar mogla svoje iskustvo da podelim sa vama.”
A.
‘ON JE KLASIČAN EGOCENTRIČNI SNOB‘
“Moj najbolji prijatelj je egocentrik. On je klasična neuviđavna snobčina sa kim niko ne želi da ima posla – nešto kao Met Dejmon u Dobrom Vilu Hantingu, samo sa manje mišića. Ali prijatelji smo već dugo, a on je uvek bolno iskren prema meni. Nije mu problem da mi kaže da mi je poslednji članak sranje ili da je moja odeća ‘nešto najsmešnije još od perioda posle panka’. I ja sam prilično otvoren čovek, ali jedno ne mogu da mu kažem: ne podnosim što je tako samoživ i što me tera da ga slušam i sve vreme klimam glavom. Volim da pričam sa njim, samo mislim da bi bilo zdravo da s vremena na vreme promenimo temu.
Živimo na dve ulice jedan od drugog. Kad nisam ja kod njega ili on kod mene, srećemo se u kafiću. Pijemo i pričamo – o njegovim problemima, o devojkama koje su ga razočarale, o njegovom terapeutu, o knjizi koju čita i njegovom poslu. Ponekad pokušam da pokrenem neku novu temu i on će se neko vreme uključiti, ali će uvek naći načina da priču prebaci na sebe, da razgovor preusmeri na svoj život. To je jedna neverovatna veština.
Mislim da ne mogu da mu kažem šta stvarno mislim o njemu iz dva razloga: pod jedan, ne želim da ga povredim. Pod dva, ipak volim da pričam sa njim.”
L.
‘ON DEKONSTRUIŠE SVAKI MOJ POTEZ’
“Još otkako sam bio dete, imao sam bliskog prijatelja koji se pretvorio u mog zakletog takmaca –stalno je pokretao milion bratskih izazova u kojima nisam želeo da učestvujem. Moj odnos prema nadmetanjima je prilično komplikovan: umaraju me, razdražuju i rastužuju. Može da se kaže da baš nisam takmičarski tip, ali sa ovim prijateljem se uporno zatičem u situacijama u kojima je svaki događaj povod za nadmetanje. A ako nešto ne može da pretvori u direktan izazov, trudi se da dekonstruiše svaki moj potez. Dopadam se devojci? Grozna je ili kučka. Meni se dopada neka devojka? On je pozove da izađu.
Jednom je proveo tri sata pokušavajući da me ubedi da je moja nova, duža frizura užasna zato što mi kosa nije dovoljno kovrdžava – to jest, nije kovrdžava kao njegova. Otišao sam sutradan da se ošišam. Ponekad je samo bolje ne opirati se i povući se.
N.
‘MOJ NAJBOLJI PRIJATELJ ME STALNO TERA DA DUVAM’
“Nisam preterano aktivna osoba – volim da radim razne stvari, ali se brzo umaram. Zato je moj odnos prema travi komplikovan: volim da se naduvam, ali samo kad sam kod kuće, sa keksom na dohvat ruke i toplom posteljom koja me čeka. Moj najbolji prijatelj to dobro zna i stalno me tera da duvam kad to ne želim.
On nije klasičan prijatelj stoner – vrlo je živahan i ekstrovertan, samo što slučajno voli kanabis. To je samo po sebi u redu, ali vutru doživljava kao statusni simbol, smatra je boljom od alkohola. Nije mu isto kad nema vutre. Naši izlasci često se pretvaraju u beskrajne potrage za kanabisom, a posle toga više nismo u istom svetu: ja sam pijan, on naduvan, i iako pokušava da me natera da i ja duvam, samo je pitanje koji će od nas dvojice prvi da se ugasi.
Tako je bilo i poslednji put u jednom klubu na drugom kraju grada. Stalno se trudio da me navede da uzmem dim, a ja sam se već umorio od neprestanog odbijanja. Loša, loša ideja: posle nekih deset sekundi, bio sam totalno naduvan i samo sam želeo da idem u krevet. Ali u tom trenutku se i on preduvao. Izgubio je svest i stropoštao se na pod. Zatekao sam sebe kako teturam ka njemu, sedam kraj njega na plesni podijum i čekam da dođe sebi. Pokušao sam da mu pomognem, ali naduvan idiot kakav sam bio, čim se probudio i bilo mu je malo bolje, ja sam zakuntao.”