Na fotografiji: autorka
Veliki kurac je kao jazz ili viski, to ide s godinama. Kada sam bila mala i kada sam želela da budem drugačija od većine, nije mi bilo jasno zašto SVI toliko insistiraju na veličini kada se govori o muškim pišama. Za nekog ko još nije ili tek jeste izgubio nevinost, veliki kurac je pretpostavljam u rangu sprave za mučenje. Mislim da sam se sigurno deset dana krila izbegavajući reprizna razdevičavanja u kojim nisam videla apsolutno ništa lepo. Iskreno sam verovala da su žene koje vole veliki kurac matore i razglavljene droljetine u koje skromni i elegantni penisi odlaze da umru od tuge. Naravno, tako jedino i učimo da razmišljamo u patrijarhatu, uvek je u ženi problem – ona je razgažena, uobražena, bezobrazna ili prosta, ako ikada kaže bilo šta osim toga “da, dragi, tvoj kurac je najveći na svetu” ili još bolje “ne znam dragi, nikada nisam videla ni jedan drugi”, što je dosta retko u današnjem svetu u kome nestaju sve prave vrednosti poput ugovorenog maloletničkog braka.
Uvek rado i bez blama prepričavam svoje razgovore sa muškarcima koji na moguće i nemoguće načine ubacuju veličinu kurca u svaku jednačinu kako bi na neki način izvideli moje mišljenje na tu temu, a da ne pitaju otvoreno i ne prose komplimente. Samo jednom sam dobila iskreno, gotovo očajno pitanje “Je l’ mu veći nego meni?”, a uglavnom su to bila izokolna pitanja tipa “Ti sigurno voliš veliki kurac?”(na koje ja treba da kažem nešto kako mi to nije bitno, ili kako ja nisam “takva” devojka) ili otvorene ponude da ih ocenim kao uvertiru za dick pics kojima muvaju devojke, ili čak duhovite komentare u stilu “ja sam pesnik u telu porno glumca”, ali obrni okreni sve se vrti oko veličine. Sada kada sam odrasla, prestala sam to da ignorišem i pokušala sama sebi da odgovorim koliko mi je i zašto veličina bitna. I pri tom ne mislim na neku metaforičnu veličinu, ja sam jadnica i hoću uvek da pobedim i imam sve najbolje i najveće pa i kurac, ali volela bih da predstavim koliko je kompleksno sve što jedan kurac ili jednog čoveka čini velikim.
Koliko si ih videla do sad?
Suprotno uvreženom mišljenju ja uopšte nisam videla toliki broj kurčeva da bih mogla da ih uporedim ili čak pokažem u tačnoj veličini. Ali čak i da sam videla stotine, milione kurčeva sigurno ih ne bih zapamtila, ja čoveku zaboravim boju očiju kad se ne javi dva meseca a kamoli kurac. Mogu da se pohvalim da posle studija arhitekture bez omaške mogu da procenim koliko kvadrata ima soba, koliko je milimetara dug prored između slova, ali kurac… Zamislite kako je tek onim ženama koje nisu uzele lenjir u ruku od osnovne škole. Ne bih da tešim ljude s malim kurcem, ali većina žena i muškaraca nema pojma o metričkom sistemu, tako da su sva razglabanja sa drugaricama i drugarima duboko proizvoljna. Svi znamo da je za pamćenje jako bitno osmisliti informacije koje treba da zapamtimo, tako bi za eventualno pamćenje dužine kurca, morala ipak sa sigurnošću da znam koliko je on u stvari dugačak, a realno niko predamnom nikada nije merio svoj kurac, a nije ni meni dao da izmerim. Uvek se nekako desi sve brzo i nepredviđeno, da ne kažem spontano, a lenjir nikad nije pri ruci. Prema mom mišljenju, svako koga sam volela imao je kurac od devet inča minimum (sad guglujte koliko je to, molim vas), kao Trent Reznor, a naravno kad raskinemo taj kurac se rapidno smanjio ili čak nestao u potpunosti.
Sa druge strane, postoje i ona najnovija istraživanja u kojima mogu da ocenjujem od pedeset tri muškarca koji mi je najprivlačniji, pa da mi onda eminentni stručnjaci kažu znate evo izabrali ste muškarca sa penisom dugim čak 16,7 santimetara što je za 0,1 santimetar duže od onoga što muškarci širom sveta smatraju idealnim vi ste pobednica i šta ja da radim s tim, da se slikam. A tek što se tiče onih careva “nije bitna dužina bitan je obim”, ja do pre dve godine nisam znala da postoje razne veličine kaiševa, a kamoli koliko je ZAISTA 11,66 cm – koliko iznosi debljina penisa u erekciji na području Velike Britanije gde je za potrebe nekog svetskog istraživanja za dnevne novine (jer drugu svrhu toga ne vidim) 15000 muškaraca otišlo da meri svoje kurčeve da se ne obrukaju. Mene je sramota što s njima delim planetu.
Ko sve profitira od merenja?
foto: Flickr / Frederick Dennstedt
Sva ta merenja imaju samo jednu svrhu, da nastave, produže i podrže uverenja o velikom penisu kao garantu nacionalne stabilnosti, garantu porodične sreće, mira u kući (setimo se samo lažnolatinske izjave “Bonus penis, pax en domus” koju su svi ponavljali u prvoj godini gimnazije smejući se kao idioti) i na kraju laži o ženskom zadovoljstvu zbog koga se navodno i teži velikom kurcu. Ali moje čvrsto uverenje je da žene nikada nisu inicirale produženje kurca kao taktiku da im krene u zamrlom seksualnom životu, nikada se nisu javno pobunile protiv malih kurčeva i nikada nisu šikanirale muškarce zbog njihovih kurčeva, niti su ih na osnovu toga ženile, čak naprotiv, i da imaju mali, i da imaju veliki, to je i dalje jedan kurac više u odnosu na nas, tako da je “jači pol” tretiran od pamtiveka sa dužnim “straho” poštovanjem i naravno zavišću. Jer šta bi žena mogla da poželi sem kurca. Sledeći ovu tezu, verujem da ću uskoro zaključiti da žene žele da se školuju, imaju jednake plate, ili kupuju cipele samo zato što nemaju kurac, a da ga slučajno imaju ništa im više ne bi trebalo u životu.
Šalu na stranu, merenje kurca nije uopšte naivno i znam milion priča u kojima je neki čika, isti onakav čika koji je devojčicama nudio bombone u ulazima zgrada, dečacima nudio da im izmeri kurac. I za razliku od bombona, te su ponude dečaci uvek prihvatali, jer su dečaci ti kojima je jako stalo da znaju kolika je njihova piša u odnosu na piše svih ostalih dečaka na svetu. Kao devojčica, nikad nisam mogla da razumem da malim dečačkim pišama nije bilo strašno ili odvratno da ih dodiruje, rasteže ili meri neko nepoznat, nikad nisam razumela da su bili toliko ludi ili odvažni da svoju pišu daju nekom da je gleda ili pipa, samo da bi pobedili. Ali kasnije se ispostavilo da ne razumem ni neke bitnije stvari, kao na primer šta ja u stvari hoću, naravno – ako izuzmemo kurac.
Šta žene žele?
Moj omiljeni psihoanalitičar Žak Lakan, na još gori način od Frojda ili Simon de Bovoar, objašnjava moju najveću želju, odnosno uskraćenost. Naime, on velikim falusom objedinjuje sve što ja ikad potencijalno mogu želeti, a veli da će se muškarci sa svojim odsutnim (bogom) ocem, odnosno u prenesenom značenju sa svakim drugim realnim muškarcem do smrti boriti i natezati oko priznanja – da li im je dovoljno veliki, da li su zaista dobri u krevetu, da li ću osim njih ikad imati drugih bogova. A to priznanje im mogu dati samo ja, odnosno žena koja seksualno opšti sa njima, pošto Boga već ne slušaju. Postoji međutim jedna velika stvar u kojoj se ja i slažem i ne slažem sa Lakanom, koji je već negde naglasio da falus nije isto što i penis, i da on označava ono kako mali perica zamišlja šta njegova frustrirana (u narodu poznatije kao nedojebana) majka želi – nešto veliko i nešto nedostižno što kad bi postojalo svima bi bilo bolje.
Možda bi mi bilo lakše kada bi veliki kurac nekog odsutnog tatice bio sve što želim, ali istina je po muškarce još nepovoljnija. Žene – i muškarci – ne žele (samo) veliki kurac, žele veliku stručnu spremu, veliku kuću, veliku platu, velike sise, veliku slavu, veliku Srbiju, veliku ljubav – svi imamo velika očekivanja. Žene žele veliki kurac, da bude samo njihov, najveći najbolji i najbitniji, žele ga pored sebe i u sebi, žele da ga poseduju, sada i zauvek, vo vjek i vjekov. To je ono što kao mala nisam razumela, nije mi bilo jasno zašto bi neka žena želela nešto što boli i naravno da odgovor nije neka glupost tipa “zbog stimulacije G tačke”, pogotovo zato što pola muškaraca i ne zna gde se to nalazi, odgovor uopšte nije iz oblasti biologije, mehanike ili poznavanja prirode. Više je recimo iz poznavanja društva.
Šta je prirodno, a šta društveno?
foto: Flickr / istolethetv
Velika je debata o tome da li je veliki penis društvena ili prirodna kategorija. Biologističke teorije koje se mogu naći u časopisima opšteg smera govore nešto o tome kako su ljudi ranije bili goli pa su se tako birali muškarci po veličini penisa, pa smo mi otprilike donekle i došli evolutivno ispravno al se onda neki bogalji dosetiše odeće – kojom su od žena (koje su navodno birale muškarce u tom imaginarnom svetu džungle) sakrivali genitalije, kako bi se demokratski reprodukovali i oni sa lepim očima. Naravno, osim što je temeljno reduktivna (postavlja kurac u centar ideje o evoluciji) ova teorija nas uči i tome da ljudi sa malim peniščićima potiču od prvih modnih eksperata, i da su krivi kreatori što na svetu svi nemaju veliki kurac. Meni je naravno bliža ova druga grupa teorija, iz humanistike koja se u najširem smislu bavi time da je veliki kurac društveno ustanovljena kategorija odnosno muško (i žensko) narcističko verovanje koje se neobično snažno vezalo za ideju o značaju za produženje roda što je, kako sam saznala posle prošlog teksta, najbitnije nešto na svetu i na internetu.
Taj nepisani zakon i ta ideja da je veliki kurac bolji nego mali, u rangu je opštih istina bolje biti zdrav nego bolestan, bogat a ne siromašan, a zapravo nema utemeljenje u naučno dokazanim činjenicama, niti u našoj realnoj hijerarhiji želja i potreba. Otuda oni nesrećni eminentni stručnjaci svako malo dokazuju kako je za produženje ljudske vrste bitnija potencija, pokretljivost ili broj aktivnih spermatozoida, kako je bitnije šta čovek jede ili šta pije (setimo se samo velike magazinske istine o uticaju ananasa na ukus sperme) ali kvragu, i muškarci i žene i strejteri i pederi, ceo svet pa i ja slažemo se u činjenici da je veliki kurac neprejebiv. I to ne zato što je istina da je veliki kurac nezamenjiv za oplodnju i buduće naraštaje i opstanak čovečanstva, nego zato što njegovo odsustvo izaziva opštu slabost organizma, večnu tamu i progonstvo, sto puta gore nešto nego kosovska kletva cara Lazara. Tako sam shvatila da je i moja maloletnička želja da ne budem prizemna i želim veliki kurac isto uronjena u kulturu, koja nam omogućava da do nebesa veličamo “prave vrednosti” poput školovanja, lepih manira, društvenog statusa i tako dalje. Ali veliki franscuski psihoanalitičar, poput mog komšije iz Šapca koji kaže “što manji kurac to veći auto” lepo priznaje da je u savremenom svetu u kome caruju kultura i prave vrednosti sve postalo taj njegov falus. U falus, odnosno “najveći kurac na svetu” (koji nema niko ali verujemo da postoji) pakujemo sve svoje ambicije i želje za dominacijom, a on se u običnom svetu ukazuje i kroz novac, moć, ugled, profesorsku poziciju, glavnu ulogu u filmu, najviše klikova na jutjubu, Bahame, lamborGinije i sve najznačajnije. I u pravu je Žak Lakan, tako postavljeno, veliki kurac žele i muškarci i žene, oni koji ga ne žele, obični su gubitnici i bednici ili još gore – ne postoje. Jer čovek koji ne želi ništa ne postoji.
Jedini problem sa veličinom kurca je u tome što se ona ne meri lenjirom, ne meri se onim što imamo i što je vidljivo, nego onim što nam fali.
Šta je neprirodno?
Isto tako, ne postoje ni lezbejke. Ko god se sa mnom sporio oko toga da li je bolji mali i veliki kurac, iznosio razloge za i protiv, uvek sam potezala čuveni argument lezbejki, žena koje su po predanju nezainteresovane za kurac i mirno žive svoje lezbejske živote između svoja četri zida bez ijednog kurca. Ali to baš nije tačno, jer čak i u mirnim lezbejskim životima, kao u životima svih nas ostalih smrtnika koji žudimo za velikim kurcem, postoji zamena za kurac samo ne tako simbolička kao što je to džip i obično se ukazuje u vidu neke seks igračke, koja manje ili više liči na objekat za jebanje. I šta više, tu se krije sama suština teorije o velikom kurcu, kao jedne društvene, a ne prirodne istine – i lezbejke su ljudi kao mi, one žive u ovom društvu, a ne na pustom ostrvu i one su naučene da žele nešto što će ih ispuniti i ne mogu da dozvole da eto pošto se ne lože na muškarce zauvek ostanu prazne, i u bukvalnom i u prenesenom značenju. Da, to nije prirodno, ali kao što sam već ranije rekla, nije prirodnoni da se oblačimo, budemo u braku ili želimo veliki auto, to su sve društveno uslovljene želje, a želja za umetanjem predmeta u telesne šupljine deluje još najprirodnije u odnosu na anatomiju, a da parafraziram Frojda, anatomija je kučka (a ne sudbina).
Kako je to na filmu?
foto: Nagarjun Kandukuru
Nedavno me je u filmu koji u svemu do pred kraj podilazi najopštijim merama društva bilo da je to mačoizam, šovinizam ili mizoginija, potpuno oduševio jedan monolog glavnog junaka o pušenju kurca kao osnovi razlikovanja na nas i njih. Taj monolog je napisao jedan moj drug i znam da je mogao da umesto podele na muškarce kojima se “puši kurac” i one druge koji “puše kurac” postavi i neku malo proaktivniju metaforu o muškarcima i jebanju. Glavni protagonista u tom, sve popularijem filmu je od onih drugih, onih koji “puše kurac” i sam se, pritisnut nedaćama svrstao s one strane “pravih vrednosti” u kojima “prava žena” zaslužuje nekog “pravog muškarca” kome se “puši kurac”, kako to i dolikuje. Ono što me je dirnulo je da i izvan tog okvira “pravih vrednosti” oko kojih se slažu i patrijarhat i Frojd i koje podrazumevaju veliki kurac koji jebe i koji se puši, ipak ostaje nekolicina nas koji bismo povremeno preispitali sve te istine i izmenili odnose dominacije, aktiv i pasiv.
Ne kažem ovo iz sažaljenja ili samilosti prema svim onim užasnim ljudima sa malim kurcem i velikim automobilom iz priča mog šabačkog komšije, već iz slabašne nade i mogućnosti da ljudski odnosi koje imamo možda uspeju da prevaziđu narcističke fantazije koje imamo o samima sebi. Volela bih da je to moguće, jer su te fantazije u stvari kule u pesku koje gradimo tražeći potvrdu koja po pravilu uvek izostaje i čini nas još mizernijim nego što jesmo. Jedna drugarica mi je davno rekla, udaj se odmah za dečka koji te jebe kao devojčica, nekog ko ima veliki kurac ali živi, voli i jebe isto kao da ga uopšte i nema, drugim rečima kao da ga nikad nije ni imao, trećim rečima – kad budete ostvarili kakvu takvu jednakost. Zato mi je bitna ta ideja s filma, o nekom ko za potrebe bajke, vidi sebe kao jednog od onih koji puše, a ne samo i isključivo kao nekog kome će voljena osoba pušiti srećno do kraja života. Ali san o takvom muškarcu je nedostižan, skoro kao najveći kurac na svetu kome svi težimo.
Kao i u životu…
U stvarnosti, kad me neko pita, sa svim ovim znanjem iz najnovijih istraživanja, teorijske psihoanalize i života, vratim se na ono osnovno – da, veličina je užasno bitna. Bitna je jer u nedostatku veličine, podležemo malim gadostima, svi – a muškarci pogotovo. Jedini problem sa veličinom kurca je u tome što se ona ne meri lenjirom, ne meri se onim što imamo i što je vidljivo, nego onim što nam fali do imaginarnog najvećeg kurca na svetu, koji navodno negde postoji, koji će doći i ispuniti sve naše praznine, od toga što nas nisu dovoljno mazili kad smo bili mali, do toga šta nam sve nedostaje sada kad smo odrasli i što bi nas možda eventualno učinilo potpuno zadovolj(e)nim u ljubavi. Sada kad sam odrasla i kada sam pročitala previše knjiga i premalo muškaraca, znam da je to “potpuno” skroz nedostižno i da se mi kao ljudi, i muškarci i žene razlikujemo samo u stepenu neostvarenosti. A dok neko na jednom od najprestižnijih instituta u velikom istraživanju koje će obuhvatiti minimum milijardu ljudi ne uspe da izmeri tu neostvarenost, nesposobnost da prihvatimo sebe ili druge, nemogućnost da se suočimo sa svojim porazima, nedostacima ili pritiscima društva i da ih prevaziđemo ne kriveći druge i dalje ćemo uporno meriti kurac muškarcima i smarati žene da razgledaju slike ili čak crtaju svoj kurac iz snova.