gaddafiDanas se navršava pet godina od ubistva libijskog vođe, pukovnika Muamera el Gadafija. Time je završena 42 godine duga vladavina čvrstom rukom državom bogatom naftom. Libija je sada u potpunom rasulu i mnogi žale za Gadafijem.

Gadafi je svrgnut 2011. godine na talasu “araspkog proleća” u kojem su promenjeni režimi u Tunisu i Egiptu.

U Libiji je izbila pobuna kojoj je NATO hitro pritekao u pomoć bombardovanjem iz vazduha, a Gadafi je 20. oktobra uhvaćen, ponižen, silovan i ubijen.

Gadafi: Mediteran će postati more haosa

Gadafi je u jednom od svojih govora posle početka pobune upozorio zapad da će, ako bude oboren s vlasti, Evropu preplaviti talas izbeglica iz Afrike, jer ih više niko neće sprečavati na pohod ka “obećanoj zemlji”. “Mediteran će postati more haosa”, upozorio je Gadafi u martu 2011. godine. Upravo se to i dogodilo jer Sredozemnim morem iz Afrike ka Evropi neprekidno plove brodovi pretovareni izbeglicama i mnogi, nažalost, život završavaju u vodama Mediterana.

Pobuna je počela u februaru 2011. godine, a prve demonstracije izbile su zbog raspodele socijalnih stanova i korupcije.

Gadafi je na početku reagovao povećanjem budžeta za izgradnju stanova i hapšenjem organizatora demonstracija protiv korupcije.

Hapšenje je samo izazvalo još veći bes, koji je hitro iskoristila Nacionalna konferencija libijske opozicije, smeštena u Londonu, koja je 17. februara pozvala na ustanak, pa se taj dan računa kao početak pobune.

Gadafi je potom, kao i uvek, reagovao silom, ali se ispostavilo da je otpor bio snažniji i organizovaniji nego ranije u sličnim prilikama i pobunjenici su ubrzo zauzeli značajne delove teritorije Libije.

Bombardovanje Libije počela je Francuska, a ubrzo su joj se pridružile Velika Britanija i SAD.

Izgovor za bombardovanje bila je prekomerna upotreba sile prema pobunjenicima.

Broj poginulih od bombardovanja NATO-a i njegovih ludih eskadrona smrti je, na osnovu podataka koje su Morijartijevi prikupili i prosljedili od plemenskih vođa, najmanje 600.000. Stanovništvo Libije brojilo je 6 miliona u to vrijeme. Morijartijevi kažu da je 40.000 onih koji su mučeni do smrti. Na osnovu sastanaka sa plemenskim vođama, oni su prijavili komisiji za utvrđivanje činjenica da je 100.000 ljudi ubijeno u NATO bombardovanju u prvom mjesecu. Oni tvrde da je NATO bacio više bombi na Libiju od marta do oktobra 2011. godine nego što je upotrebljeno u cijelom svijetu tokom Drugog svijetskog rata. Cifra kojom barataju za broj pobunjenika je mnogo veća nego igdje drugdje – 250.000 pobunjenika koji su svakodnevno dolazili u zemlju iz svih zemalja Bliskog Istoka i šire. Jasno je da su teroristi posebno na meti imali crne Afrikance, čiji pokolj Morijartijevi opisuju kao “crni genocid”. Postoji najmanje 128 masovnih grobnica u zemlji. Još dva miliona ljudi je raseljeno, jedva preživljava u izbjegličkim kampovima na tuniškoj i egipatskoj granici.

Napad na Libiju usledio je posle usvajanja Rezolucije 1973 Saveta bezbednosti UNo zaštiti civila u Libiji, na koju Rusija i Kina nisu uložile veto.

Operacija “Odisejeva zora” počela je 19. marta 2011. godine sa ciljem “zaštite ljudi od Gadafijevih trupa” i tada je postalo sasvim jasno kakvu je sudbinu zapad namenio Gadafiju.

Pravi razlozi bombardovanja Libije, naravno, nisu posledica iznenadne zabrinutosti zapadnih demokratija za sudbinu Gadafijevih podanika, nego su, po svedočenju zapadnih izvora, mnogo prizemniji – otimanje bogatih izvorišta nafte i gasa u Libiji i sprečavanje Gadafijevog plana da Afrička unija preraste u monetarnu uniju sa sopstvenom valutom utemeljenom na 20 milijardi američkih dolara iz Centralne banke Libije.

Tripoli, glavni grad Libije, pao je 28. avgusta, kada je Gadafi pobegao u svoj rodni grad Sirt, gde je uspešno odbijeno pet jakih napada pobunjenika praćenih neprekidnim NATO udarima.

Otpor protiv neuporedivo jače sile iz vazduha i napada pobunjenika sa zemlje nije mogao da traje večno.Očajni Gadafi se odlučio na samoubilačku akciju probijanja obruča konvojem vozila.NATO je bombardovao konvoj, Gadafi je preživeo bombardovanje i sakrio se u odvodnu cev ispod puta, gde su ga pronašli pobesneli pobunjenici.

Snimci poslednjih trenutaka neprikosnovenog libijskog vođe izazvali su mučninu i gađenje širom sveta.

Gadafi je završio u besu razularene rulje, koja ga je prebila, mučila, silovala štapom i na kraju ubila hicem iz pištolja.Njegovo telo je kasnije izloženo da bi protivnici mogli da se raduju smrti diktatora.

Jednako odvratna bilo je i likovanje zapadnih novinara i medija nad Gadafijevom sudbinom, a posebno Britanca Gejbriela Gejthausa, koji je 2015. godine snimio reportažu “Potraga za Gadafijevim zlatnim pištoljem”, emitovanu na britanskom javnom servisu BBC-u.

Zapadni zvaničnici nisu ni trepnuli na bestijalno iživljavanje nad čovekom koji je milijarde dolara otetog od sopstvenog naroda držao u njihovim bankama, ali su horski zavrištali kada je godinu dana kasnije, 11. septembra 2012. godine, na godišnjicu Al Kaidinog napada na Njujork, ambasador SAD u Libiji Kris Stivens razvučen i ubijen na potpuno isti način kao Gadafi.

© Reuters
Kris Stivens
Još uvijek nema interesa iz Vašingtona; najava američkog Stejt Departmenta za ”nagradu od 10 miliona dolara za informacije koje bi dovele do hapšenja Stivensovih ubica” je bilo čisto pozorište. Morijartijevi su nam opisali detaljno, na osnovu izjave očevidaca sa kojima su razgovarali, šta se dešavalo u rezidenciji te noći. Između ostalog, Stivens je izgleda bio ubijen i prije početka napada.Na pitanje zašto je ambasador Kris Stivens žrtvovan, oni sumnjaju zato što je “previše znao”. Stivens je nadgledao – ili je bar duboko upleten u –pošiljke oružja i terorista preko rezidencije u Bengaziju, koja je u stvari ”sigurna kuća” CIA-e, u Siriju da ubrzaju proksi rat američke vlade protiv Asada koji je ozbiljno počeo rano u 2012. godini. Morijartijevi ukazuju na to da je Stivens vjerovatno pokušavao obezbjedi isporuku 20.000 prenosivih MANPAD zemlja-vazduh raketa teroristima.

Bogatstvo

Gadafi je posedovao i nezamislivo lično bogatstvo, jer je deo prihoda od nafte prisvajao za sebe. Prihodi od libijske nafte su samo 2010. godine iznosili 45 milijardi dolara, a za 42 godine Gadafijeve vladavine u Libiju su se slile stotine milijardi. “Skromne procene” govore da je Gadafijeva porodica raspolagala sa 80 milijardi dolara ličnog bogatstva, a njegov klan na vlasti sa čitavih 150 milijardi. Zapadne banke odbijaju da novim libijskim vlastima omoguće raspolaganje Gadafijevim milijardama, ali i novcem koji je u banke položila libijska vlada tokom Gadafijeve vladavine.

Gadafi je bio krvavi diktator i nije prezao od ubijanja i mučenja ne samo političkih protivnika, nego i svih za koje bi pomislio da bi mogli da ugroze njegovu vlast.Brojna su potresna svedočenja preživelih žrtava torture u libijskim zatvorima, a mnogi nisu stigli da svedoče o zverstvima režima, jer sustreljani ili su skončali u najstrašnijim mukama.

Komentar: Gledali su kako zapadne TV ekipe snimaju razgovore sa stranim državljanima, a kasnije su shvatili da je to bilo dozvoljeno samo zato što su izjave ovih ljudi kasnije koristili u zapadnim medijskim izvještajima kao dokaz o “zločinima počinjenim od strane Gadafijevog režima”.
Opozicija je u Libiji bila zabranjena a Gadafi je na vlasti, od 1969. godine do 2011. godine, preživeo 10 pokušaja državnih udara i atentata.

Vladao je čvrstom rukom pomoću korumpiranog državnog aparata, ali je držao u miru zavađena libijska plemena i, zahvaljujući ogromnim prihodima od nafte i gasa, obezbedi stanovništvu pristojan standard, nedostižan za narode okolnih država, a i za neke narode u istočnoj Evropi.

Sva Gadafijeva zverstva se, međutim, ne mogu uporediti sa zločinima počinjenim u bombardovanju Libije i užasom koji je nastupio posle njegovog svgavanja, a za koji ogromnu odgovornost snose predsednik SAD Barak Obama, bivši predsednik Francuske Nikola Sarkozi i bivši premijer Velike Britanije Dejdvid Kameron.

Nijedan međunarodni sud nikada nije razmatrao da krivično goni tu trojicu lidera, iako postoji osnovana sumnja da su svojim odlukama izazvali smrt velikog broja nedužnih civila.

Obama, dobitnik Nobelove nagrade za mir, pokušao je da se “opere” u martu ove godine, rekavši da je bombardovanje Libije greška na koju ga je nagovorio Kameron, a za haos koji je zavladao u Libiji posle svrgavanja Gadafija okrivio je Kamerona i Sarkozija.

Zapad je obaranjem Gadafija s vlasti postigao svoje glavne ciljeve – preuzeo je kontrolu nad naftom i gasom, a Libija više nije nikakav faktor ni u regionu niti u međunarodnim odnosima.

Libija je danas razorena država kojom vladaju dve vlade, od kojih je jedna međunarodno priznata.

Komentar: Libija nakon NATO-ove intervencije: Zemlja paravojnih skupina i ISIS-a

Zemljom haraju bande koje maltretiraju stanovnike, državni aparat se raspao, a situaciju je iskoristila “Islamska država”, koja je iskoristila bezvlašće i u Libiji napravila svoje snažno uporište.

Nestašice struje su svakodnevne, kao i poskupljenja i nedostatak novca.

“Nerado ovo kažem, ali živeli smo bolje pod prethodnim režimom“, rekao je nedavno 42-godišnji farmaceut Fejza al-Naas