Vrag lako zaludi gospodara

Iztok Simoniti: Intelektualac treba usmjeriti pažnju ponajprije na to koliko energije čovjek posvećuje stvaranju sredstava za uništavanje ljudi.

Velikim utopijama i tragičnim pričama došao je kraj, pa mno­gi zbog toga misle da intelektualci kao takvi više nisu potrebni; po njima, još su na potrebni samo revni specijalisti koji će sva­kodnevno služiti složenoj organizaciji čovekovog života u urba­nom društvu. No, to nipošto nije tako! Postojanje intelektualaca i potreba za njima zavise od čovekove kreativnosti, tačnije reče­no – o čovekovom delovanju. Dokle god čovek bude stvarao, dotle će postojati potreba za intelektualcima. Stvarajući, čovek probleme rešava i još ih više stvara; to je bit njegove stvaralačke dijalek­tike. Ljudsko stvaranje znači stvaranje problema, a intelektualac mora reagovati na probleme koje stvara čovek, a ne bogovi ili priroda. Danas znamo da će najteži problemi 21. stoleća nastati zbog ljudskog delovanja. Reč je pri tome ponajpre o tome kako će čovek upotrebiti stvoreno. Zato ne treba strahovati da će u svakodnevnom životu nastupiti kraj velikih ideologija ili utopi­ja i pokušaja ostvarivanja tih ideja; pri tome mislim na ideologije i utopije koje bi bile tako izrazito protiv čoveka kao što su bili svi monizmi dvadesetog stoleća.

Čovek stvara sve zamršeniji svet. Intelektualac treba da usme­ri svoju pažnju ponajpre na to koliko energije čovek posvećuje stvaranju sredstava za uništavanje ljudi i svega što je stvoreno. Mač služi samo za ubijanje, dok nožem možemo i re­zati hleb. Najsloženiji proizvodi – duhovni i materijalni – namenjeni su isključivo uništavanju. Od specijalizovanih stručnjaka sam čuo da ne znaju za sofisticiraniju napravu od ratne nukle­arne podmornice; u poređenju s nuklearnom podmornicom za miroljubive svrhe, upravo joj je moć napada i odbrane ono što je čini tako složenom.

Kako je čovekova kreativnost neukrotiva, sve što je stvoreno prisiljeni smo interpretirati prema tome čemu služi, iz čega na­staje i kuda čovečanstvo ide. Ideolog opravdava rasizam u ime ideje, teolog nasilje u ime Boga, fizičar stvara hiperdestruktivno oružje, genetičar manipulisanjem genima čisti rasu – i pri tome svi oni jako dobro znaju da se sve to može upotrebiti isključivo za zle ciljeve i da je sa zlim idejama i stvoreno. Zadatak intelek­tualca je, dakle, da prepozna unutrašnju povezanost i međuzavisnost stvaralaštva, međusobnu zavisnost proizvoda humanističkih i proizvoda prirodoslovnih znanja. Ono što znamo, naročito kada je reč o zlu, nije, dakle, baš tako malo, a intelektualac je taj koji, u okolnostima kada grabežljivost uništava životnu sredinu, ubija plemena, truje životinje, mora svojim krikom upozoriti javnost.

Hiperprodukcija je karakteristična za zapadni svet, koji idej­ni i materijalni napredak opisuje maksimom “više, brže, jače”. Hiperprodukcija materijalnog izaziva hiperprodukciju duhov­nog, koja, s jedne strane, objašnjava stvoreno, a s druge potiče novo materijalno stvaranje. Ona zato ne vodi u blagostanje već je samo realizacija proizvodnih koncepcija zapadne civilizacije. Čovek, zahvaljujući njoj, probleme ne rešava nego ih umnožava. Tu celokupnost stvaranja intelektualac mora sagledati i podvr­gnuti kritici sve ono što je pogrešno, usmereno protiv čoveka i prirode. Zadatak intelektualaca jeste da proizvodnu civilizaciju pre­obraze u održivu civilizaciju.

Stvaranjem čovek širi svoj univerzum i svest o tome da čovekov svet nije ceo svet, pa zato sva otkrića i pronalasci otvaraju mnogo više pitanja nego što daju odgovora. Iako nam je jasno da stvaranje pokreće mnogo više problema nego što daje rešenja, ne možemo prestati stvarati. Među pesimistima to po­buđuje strah, optimistima pak daje snagu da ustraju, budući da su uvereni kako se među mogućnostima koje nudi stvaranje može birati. Optimizam je etičko opredeljenje, i to svojstveno in­telektualcu, pa makar mislio da mu pesimizam više leži. Kako ne voli svet takav kakav jeste, on stalno predlaže promene, što ne bi radio da misli kako čovek nije sklon učenju i kadar da rešava probleme koje sam stvara. Intelektualci kao takvi ne menjaju svet; njihova je uloga u tome da o problemima javno progova­raju i pokreću postupke njihovog rešavanja, što je pak posao inte­lektualaca-profesionalaca.Pesimisti to ne rade; oni, odmahujući rukom, kažu: “A šta mogu, kad ništa ne mogu”. Upravo radi izbora među alternati­vama što ih nudi ljudsko stvaranje potrebni su intelektualci sa svojim znanjem i moralnim kriterijumom, tj. sistemom vrednosti ko­je čoveka usmeravaju na put boljeg života.

Samo se iz svakodnevnog života i čovekove kreativnosti rađaju pravi i trajni intelektualni problemi

Knjiga eseja “Historia magistra mortis: eseji o zlu” I. Simonitia

O intelektualcima nisam rekao ništa novo, ponajviše sam, ra­di današnje upotrebe, isticao već poznato. Intelektualac kojim se bavim nije pronalazak prosvetiteljstva već antike. Taj tip čoveka je kroz celu istoriju doživljavao istu sudbinu: za većinu je bio i ostao nezanimljiv, manjina mu se divila, vlast ga nije volela, ali ga je povremeno tolerisala i, što je bitno, pokazao se žilavim i upornim u svim režimima. Slovenačka intelektualka Spomenka Hribar kaže da se uvek nađe neko ko vlasti ne da mira, bez obzira na cenu koju će za to platiti. Takvih je uvek bilo malo, ali uvek ih je bilo i uvek će ih biti.

Danas su intelektualci posvuda gde je potrebno znanje – opšte i specijalističko, osnovno i primenjeno, pravo i nepravo. Inte­lektualce zato unajmljuju i plaćaju svi: država i civilno društvo, nauka i umetnost, moderni i konzervativni, kapital i karitas, levi i desni. To znači da danas nema novčano samostalnog, idej­no neutralnog, politički nezavisnog i svetonazorski slobodnog intelektualca (nije ga, uostalom, nikada ni bilo) i da se takav ne može poželeti ni kao idealan tip. „Imunitet” na okolinu može mu obezbediti samo vlast, i to tako da ga iskvari ili na neki drugi način onemogući.

Intelektualac može obavljati svoj posao samo ako je idejno i politički neslobodan i ako, uprkos tome, ima svoj duhovni credo i akcioni moto. Pred očima mi je intelektualac koji je do te mere zarobljen svakodnevnim crnčenjem da mu je jasno kako se status intelektualca može steći tek velikim naporima, ali i u trenu izgu­biti. Intelektualac kome je jasno da se samo iz svakodnevnog života i čovekove kreativnosti rađaju pravi i trajni intelektualni problemi. Intelektualac je, prema tome, biće s malim pravima i velikom odgovornošću. Račune stalno polaže državi, ministru, crkvi, stranci, porodici, prijateljima; nije, dakle, ni na svojoj obali, ni u kuli od slonovače, ni iznad niti izvan sveta, nego glavom i nogama u stvarnom životu. A račune neprestano polaže i sebi samom, i upravo ga stalna proba vlastite savesti učvršćuje kao intelektualca. Za ponekog je uvek izdajnik, jer se stalno odlučuje za ovo a protiv onoga; ali, ne sme da izda sebe ni svoje uverenje. Neslobodu intelektualca naglašavam zato što on mora svoje držanje izgraditi i na njemu ustrajati upravo zato što je zavisan od stotinu gospodara. Ako nismo ni od koga zavisni, nema smisla boriti se za slobodu, jer nam ona nije potrebna. Danas, kad je obrazo­vanje dostupno praktički svima, kad intelektualce imaju svi na platnim listama – kad intelektualci, prema tome, nisu samostal­ni, neutralni, nezavisni i slobodni – oni su, pre svega, i samo, normalni, ali moralni ljudi. Njihova posebnost nisu akademske ili, povremeno, političarske titule, nego specifično držanje koje se ogleda u autonomnim moralnim prosuđivanjima, a ona se moraju po­tvrđivati delovanjem. Takvo držanje intelektualca karakteristično je za njegovu kreativnost i delovanje – kako autorsko, tako i svakodnevno rutinsko – zahvaljujući kojima koncepcija smisla i cilja postaje razumljivija i iskoristiva za dobar život.

P.S.

Bude li neko pisao istoriju slovenačkih intelektualaca kao boraca za slobodu slabih i odgovornost moćnih, moraće zapo­četi sa Primožem Trubarom. U knjizi Katehizmus z dvejma izlagama (1575) taj hrabri i obrazovani čovek rekao je o vlasti: “A kada neko dobije vlast i postane gospodar, vrag ga tako zaludi da za Boga ništa ne učini, pokornima nikakvih prava ni pravde ne pri­ušti i samo se o sebi, a nimalo o bližnjemu svome brine; uzima silno mito, a pakost, krivicu i kocku ne kažnjava; uopšte nije zaštitnik uboge raje već tiranin i gulikoža sirotinje sve dotle dok ga vrag ne odnese.” Nakon Trubara nijedan Slovenac nije rekao ni stvorio ništa takvo punih dvesta pedeset godina.

^{Tekst je objavljen u knjizi eseja “Historia magistra mortis: eseji o zlu” koja je bila u izboru za nagradu “Prix du livre européen” / “Europe Book Prize za 2011″.}

Izvor: h-alter