Mirjana Karanović za Deutsche Welle govori o svojoj ulozi u filmu koji svoju svetsku premijeru doživljava na Berlinalu, ali i o depresiji, životu u Srbiji i o tome koliko je pogađa što to je optužuju da je „izdajica svog naroda”.DW: Došli ste u Berlin da predstavite gospođu J. iz filma „Rekvijem za gospođu J.” Recite nam ko je ona.
Mirjana Karanović: To je žena mojih godina koja je izgubila veru da joj u životu može biti bolje i koja smatra da njeno prisustvo donosi samo probleme onima koji žive s njom i koje ona voli i ona nekako želi da se skloni.
Da li je depresija koja vlada oko vaše junakinje i u koju je ona potonula problem i u društvu u kom vi živite? Da li je susrećete oko sebe?
Ja mislim da se veliki broj ljudi tako oseća, tako dezorijentisano, mislim da su ljudi izgubili osećaj sopstvene vrednosti i da jako veliki broj ljudi zapravo živi tako što se bori uveravajući sebe da još uvek ima razloga da se nešto izdrži, da se ide dalje i uglavnom su ti razlozi: ‘imam decu, moram da izdržim, postoje neki drugi ljudi koji na neki način zavise od tebe’. I taj osećaj je, mislim, blizak mnogim ljudima u mojoj zemlji. A ova gospođa je došla do kraja, nije još udarila u zid, ali je došla do kraja i tu je stala i odlučila da ode, da ne pravi problem nikome.
Kada čovek gleda film, stalno je rastrzan između razumevanja za vašu junakinju i njen očaj i iznerviranosti zbog činjenice da ona ne može da se pokrene, da ne čini ništa da se izvuče iz stanja u kom se nalazi. Čoveku dođe da joj kaže: ma daj, trgni se, učini to za svoju decu, kojoj si potrebna. Kako je vama bilo da radite na ovoj ulozi? Koliko ste razumeli Jelenu?
Pa da, to je ono što bih joj i ja rekla (smeh). Govoriš to i drugima i sebi, nemoj da potoneš, probaj da isplivaš. I ja uvek isplivam, ma koliko da sam se često nalazila u takvim situacijama u kojima bi čovek najradije pustio sve i odustao, uvek sam nalazila načina da isplivam na površinu. Ali bilo mi je teško da glumim taj lik, jer ono što sam do sada radila u svojoj karijeri uvek su bili likovi koji su imali inicijativu, koji su pokretali akciju u sceni, ali ovoga puta ništa nije zavisilo od mene i reditelj mi je često govorio da se svedem na nulu, da nema ničega.
Ljudi u našim krajevima rado kukaju, ali o depresiji malo njih govori…
Ne, ne govori se. Još uvek imamo tabu da je to neka psihička bolest i da nisi normalan ako patiš od depresije. Ali možda ipak manje nego ranije. Mislim da se danas ljudi ipak usuđuju da potraže pomoć. Ali mislim i da zdravi ne veruju bolesnima, tako da to: ‘ajde, trgni se, šta sad, potrebno je da samo malo uložiš napora pa će sve biti kako treba’, to je vrlo često.
Napuštene fabričke hale, propala preduzeća, državne institucije koje ne funkcionišu – to je svet u kom Jelena živi. Koliko se to poklapa s vašom slikom sveta u kom živite?
Znate, ja živim u Beogradu i kao i u svakom glavnom gradu u tim novim državama koje su nastale od Jugoslavije, u njemu ne možete baš videti probleme. U njega se najviše ulaže, da izgleda kako treba, da se nekako drži taj nivo, da ne izgleda loše i propalo. Radi se mnogo na tom takozvanom imidžu glavnog grada, ali van Beograda stvari su potpuno drugačije. Ljudi su se prepustili i nadaju se da će preživeti ukoliko se ne suprotstavljaju, ne opiru previše. Znaš ono kad se nađeš u nekoj situaciji u kojoj puštaš da ti se stvari događaju i trudiš se da ne trošiš previše energije koja bi ti mogla zatrebati u budućnosti.
Ali upravo to je problem…
Naravno! Ali mislim da su ljudi izgubili veru u institucije, u sisteme. Kod nas – ali mislim da to nije samo kod nas, to je pomalo i trend u svetu – da se mnogo vere polaže u nekog Spasitelja, u neku osobu koja oličava neku ideju, a ta ideja bi nas kao trebalo da spase. Tako da je ta osoba zapravo sve. Ne postoje institucije, ta osoba institucije često negira ili ne poštuje i predstavlja se kao zaštitnik naroda. Tako se uspostavlja jedna emotivna veza u kojoj se zapravo to što ta osoba predstavlja na nekom ličnom planu usvaja kao neki Mesija. Ima nešto religiozno u tome – očekuje se neko ko će činiti čuda.
Vi se niste prepuštali, niste birali liniju manjeg otpora. Štaviše, javno ste se protivili zvaničnoj politici Beograda, protestovali protiv nje, gradili mostove sa susednim zemljama kada to nije bilo nimalo popularno – glumili ste u „Grbavici”, sarađivali s kosovskim filmašima, kopali po ranama ratnih zločina – i zbog svega toga bili izloženi napadima kao „izdajnica sopstvenog naroda”. Koliko vas je to pogađalo i koliko vas to još pogađa?
Vrlo malo i vrlo kratko sam se osećala povređenom zbog toga. Uvek sam energiju i podršku tražila u ljudima koji su to podržavali. I ja uvek znam da je tih ljudi dovoljno u mojoj zemlji, da ja stvarno nemam nikakvog razloga da osećam da radim nešto pogrešno. A drugo, ja sam podršku i snagu tražila pre svega u sebi. Ali pitate se koji put, pošto vas razni ljudi napadaju, da li ja to stvarno nešto grešim, šta je to? I onda staneš i kažeš sebi: Ajde, budi iskren’. Znate, mi možemo lagati drugima, ali sebi ne. Na kraju sam sediš u sobi i pitaš se da li je to zapravo ono što ti misliš, zašto ti to radiš? I važno je da čovek raščisti sa sobom šta hoće u životu, šta je to za šta se zalažeš, a ja sam tu uvek imala čistu situaciju. Uvek sam mogla mirno da spavam. Moje mišljenje i moj osećaj o onome što radim su mi najvažniji, mnogo važniji od reakcija drugih ljudi. To je moja sigurnost. Ja sam odgajana tako – da čovek mora verovati u sebe i boriti se za ono u šta veruje. Nekad moraš mnogo toga žrtvovati, iako, naravno, ne želiš da ti se dogodi da moraš žrtvovati svoj život.
Da li vas je u nekom trenutku bilo strah?
Normalno da jeste. Bila bih luda kada bih rekla da me nikada nije bilo strah, ali ja nikada nisam dozvolila da taj strah rukovodi mojim životom, onim što je meni u glavi. Kad znaš šta je tvoj svet, onda je jako lako opredeliti se.
Vi ste započeli svoju karijeru u zemlji koja je bila mnogo veća, na filmskom tržištu koje je bilo mnogo veće. Koliko danas još Zagreb, Sarajevo, Ljubljanu, Skoplje doživljavate kao svoje gradove? Kako se osećate kada igrate u njima?
Dosta toga se promenilo. Ja sam sada svesna da su to druge države, ali sam takođe svesna da postoji mnogo sličnosti, da cela naša regija ima mnogo dodirnih tačaka i u načinu života i u problemima koje ljudi imaju i u tim političkim i društvenim događanjima. Mogli biste uporediti vesti iz dnevnih novina i videli biste da tu ima mnogo poklapanja.
…pa i vašu gospođu Jelenu bismo lako mogli naći i u Sarajevu i u Zagrebu…
Apsolutno! Ja duboko u sebi taj prostor doživljavam kao prostor u kom sam rođena i u kom sam ipak živela nekih 30 godina, što je prilično važan deo mog života: odrastanje, sazrevanje… Tako da sam ja prihvatila te granice, pasoše, carinske kontrole. Ali kada idem u Zagreb, to je još uvek deo te moje lične otadžbine, mog prostora. Imam neku distancu prema tome šta je to u sadašnjosti, a šta to za mene znači. To je samo moje, intimno i nemam nameru to na bilo koji način na silu da menjam.
Nećemo odati gledaocima da li je gospođa Jelena našla snage da se trgne, ali ćemo vas pitati – da li vi verujete da njene ćerke u zemlji u kojoj ih čeka celi život mogu biti srećne i otrgnuti se iz depresije u kojoj su odrastale? Mislite li da Srbija ide u dobrom smeru?
Budućnost mora doći, progres i promene niko ne može da zaustavi, to je nešto što nijedan sistem ne može da zaustavi. Postoje neke države na kugli zemaljskoj koje pokušavaju izolacijom ili surovim kažnjavanjem da zaustave prodor uticaja iz drugih kultura, ali sve nezadrživo ide u tom smeru da se svet povezuje. Informacije postaju dostupne. Internet je mnogo učinio na osećaju da nisi sam. Ja mislim da mnoge loše stvari proizvedu neke dobre, kao što i dobre mogu proizvesti loše, biti zloupotrebljene. Ja nikada ne verujem da nešto može biti toliko loše da ne može proizvesti ništa dobro, u reakciji ljudi, u njihovom otporu. Ne postoji ništa što je samo dobro ili samo loše. Nikad ništa ne ide samo u jednom pravcu.