Pisanje je potreba za komunikacijom, čak i kada ona podrazumeva razgovor sa sobom, odnosno tada još i više. Autor/ka oseća goruću želju da nešto saopšti, da se o nečemu izrazi, a što je ta stvar koja se prenosi intimnija i bliža autoru/ki, to je, tako bi makar u teoriji trebalo da bude, pisanje o njoj intenzivnije, te samim tim čitalački doživljaj jači.Nije stoga čudno da je književnost prepuna priča o traumama, o gubicima, o stvarima o kojima se, po pravilu, ćuti. Naravno, nemili događaji i sećanja nisu dovoljan okidač za dobru literaturu jer, da je tako, bilo bi previše zanimljivih knjiga, što nije slučaj. Potrebno je još nešto, najčešće svest o tome da je sve ono što ulazi u književnost posredovano kroz jezik, nesavršeni medij, onaj koji uvek kreira neprecizna značenja, ali i saznanje da je ljudska emotivnost stvar konvencija, posebno kada se o njoj govori/piše.
To naprosto znači da je broj tema ograničen, a količina načina da se o njima govori, makar teorijski, neiscrpna, ali da on nedvosmisleno zavisi od mode, od onoga što se u istoriji književnosti naziva poetička formacija, kao i od izbora autora/ke kojem će se carstvu prikloniti. Naizgled lako, a zapravo jedan pogrešan korak i sve ide u paramparčad.
Zato su knjige poput poslednjeg romana Marinka Koščeca U potrazi za početkom kruga prava retkost. Izvrsnost s kojom je napisan ovaj, po svojoj temi, krajnje neprivlačan roman prosto je zapanjujuća. Da se radi o nekom velikom jeziku (po broju govornika, ali i po dužini i značaju književne istorije), ovo bi bio roman predstavljen kao takozvani događaj godine koji bi svom autoru od autorskih prava obezbedio prigodnu i upotrebljivu sumu novca. Ovako, s obzirom na Koščecov položaj unutar književnog polja koji je manje-više svesno na margini, pitanje je šta će se dogoditi.
Kao i njegov indirektni učenik i naslednik Luka Bekavac, autor romana U potrazi za početkom kruga najverovatnije će ostati nepročitan i u svom vremenu blago zaboravljen. Da me niko ne shvati pogrešno, veoma bih voleo da grešim i da je sve ono što sam rekao o sudbini ovog romana netačno, ali bojim se da je njegova tržišna vrednost u smislu dopadljivosti širokim čitalačkim slojevima (za koje, možda i pogrešno, pretpostavljamo da postoje) nikakva, te da će on svakako imati svoje tvrdo jezgro obožavalaca među čitaocima i kolegama, ali više od toga zapravo ne.
Za to krivicu ne treba tražiti u nihilističkoj prirodi teksta, niti u izdavačevoj agilnosti, nego u duhu vremena, u konglomeratu nepovoljnih okolnosti po literaturu en general danas i ovde, a kako ovaj narativ nije tračerajska stranica istrgnuta iz žute štampe, niti know-how o raspadu jednog i nastanku novog i vrlog sveta, ne svedoči o istorijskim pravdama i nepravdama, a kamoli niz uputstava za očuvanje sopstvenog života, braka, sreće (umetnite pojam po slobodnom nahođenju), onda je njegova sudbina da se nada (uzalud?!) da će se svet promeniti i da će nepobitne vrednosti izaći na videlo, a šund, kič i budalaštine koje se prodaju kao belles lettres potonuti u mašine za reciklažu hartije, da bar neke koristi bude od njih.
Mogao bih da razumem ljude koji će reći da im se roman ne sviđa jer nije lako čitati o raspadu i bolu, nije gotovo fizički moguće otrpeti toliku količinu jetkih komentara na račun sveta u kojem trajemo (življenje zahteva dostojanstvo kojeg smo se što milom, što silom odrekli), na račun vrste kojoj pripadamo, ali što je i važnije, na račun pripovedača samog s kojim, hteli mi to ili ne, moramo da se identifikujemo.
I tu leži verovatno najveća vrlina ovog teksta – ma koliko mu se pružila prilika da bude jednostran, on to nije. Tu činjenicu možemo da zahvalimo dvema odlukama koje je autor načinio – obraćanje u drugom licu jednine i uvođenje lika Viktora (o kojem se pripoveda u trećem licu) kao svojevrsnog alter-ega pripovedača, nešto nalik na Palahniukov postupak u Klubu boraca. Bez namere da spoilam, kad je Viktor u pitanju, jasno je od samog početka da se radi o jednoj osobi koja ima različite tekstualne emanacije.
Drugo lice jednine nije čest izbor kad se radi o narativnoj perpsektivi. Ipak, ono nosi određene prednosti – najpre stoga što se kod čitalaca razvija iluzija neposrednosti, neprekidno se osećamo prozvanim, kao da se pripovedač od prve rečenice (“Ovo je tvoj život.”) obraća direktno njemu, iako se zapravo radi o liku. Istovremeno, ovakav način pripovedanja podrazumeva unapred izabrane ironiju, udaljenost, kao i svest o tome da postoji podrazumevajuća podela na ono što sam ‘ja’ koje pripoveda i ono što si ‘ti’, kojem pripovedaš, kojem naređuješ da bude pripovedano. ‘Ti’ istovremeno u sebi nosi mogućnost imperativa, mogućnost da se čitav narativ shvati kao igra oživljenim lutkama.
Takođe, doslednost perspektive bi nam bez ovakvog obraćanja delovala jednostrano, kao neka vrsta osvete nad nedužnim likovima i svetom koji nisu u stanju da se brane, ali ‘ti’ omogućava da se pripovedač jednakom snagom obrušava na sebe. Kad na scenu stupi Viktor, lik o kojem se pripoveda u trećem licu, naizgled dolazi do rasterećenja, jer je on neko kome je dozvoljeno da bude proaktivan, da dela, bez obzira što je to delanje, kao i sve u romanu, osuđeno na propast.
Ako bi trebalo da odredimo žanrovsku matricu ovog teksta, onda bih ga nazvao porodičnim romanom. Bez obzira što Gabi i pripovedač ne funkcionišu kao klasična porodica, oni jesu osnovna ćelija društva, s malom razlikom – neprekidno se nalaze u metastazi. Narativ upravo tako i počinje, scenom očaja, nervnog sloma koji Gabi doživljava i polako kreću da se odmotavaju sve one sitne stvari koje dovode do trenutka u kojem se ono za šta smo mislili da će trajati večno – raspada.
Pripovedanje nije pravolinijsko, retrospektivna skretanja su česta, ali nam se ostavlja dovoljno informacija za rekonstrukciju, za uspostavljanje hronologije. Pored narativne linije posvećene Gabi i raspadu veze, s čitavom anamnezom koja se ne tiče samo međusobnih odnosa, nego i onih prema spoljašnjem svetu, ali i onih koji su uneti u zajednicu dvoje ljudi, tu su još dve: priča o otvaranju restorana s dva prijatelja Tonkom i Mihom, kao i priča o Niki, pripovedačevoj u najmanju ruku društveno problematičnoj ćerki.
U svakom od ovih tokova postoji vrlo razrađena dramaturgija koja sprečava da se cinizam i ironija otmu kontroli s obzirom da održava varljivu nadu da će se stvari ako ne popraviti, ono makar primiriti i vratiti u stanje pre krize. Čitaoci se, zajedno s pripovedačem, neprekidno nalaze u stanju povišenog očekivanja, u stanju žudnje za promenom, u nadi da će se odista pronaći početak kruga, vreme vratiti i sve krenuti ponovo, ali pametnije, uspešnije, mudrije.
Koščec ove bočne narativne linije koristi u većoj meri za satirične društvene komentare, za fenomene koje karakterišu tranziciju (trebalo bi da kažem: regresiju) iz socijalizma u kapitalizam. Međutim, nema u romanu suvišnog esejiziranja, sve je funkcionalno i precizno, štaviše maestralno je izbegnuto svako ponavljanje.
Ovakva struktura teksta koja ukazuje na ničeansko večito kruženje istog, ali i sentiment prema svetu blizak ovom filozofu, ne može da se prekine na drugačiji način nego naprasno i nasilno. I ono što može da se učini kao mana romana, zapravo je njegova unutrašnja logika, način na koji se prokletstvo zvano tvoj/moj život zaustavlja – u trenutku i konačno. S obzirom da tekst u jednom trenutku mora da prestane, mora da se završi, najbolje je to učiniti kao Aleksandar Makedonski s Gordijevim čvorom. Ako ne možeš da ga rešiš, preseci ga. Nije moguće zamisliti ništa preciznije od toga, hirurški, bezosećajno. U trenucima kada je dosegnuto novo dno, ili makar ono što smatramo da je kraj jedne etape tonjenja, može se povući crta i reći dosta je, valjda ste shvatili. A ako niste, onda je sve uzalud.
Roman U potrazi za početkom kruga ne čita se sa osmehom na licu, ali to ne znači da je uživanje u tekstu manje, štaviše. Preciznost s kojom se izlivaju sarkazam i gorčina na nejake čitaoce ne samo da je zadivljujuća, već je i duhovita, a ta vrcavost ne može biti odlika mlakog uma. Ona je svedočanstvo da nam na kraju u borbi protiv ponavljanja gluposti uvek ostaje jedno oružje – odlična književnost.