Najmučniji aspekt postizbornog perioda nisu Trumpove strategije, već reakcija establišmenta Demokratske stranke na sopstveni istorijski poraz.
Inauguracijski govor Donalda Trumpa 20. januara bio je ideologija u najčistijem obliku, a njegova jednostavna poruka počivala je na nizu nedoslednosti. U osnovnim obrisima govor je zvučao kao nešto što bi mogao reći Bernie Sanders: ja govorim za sve vas zaboravljene, zanemarene i izrabljivane radne ljude. Ja sam vaš glas. Vi ste sad na vlasti. Međutim, uprkos očiglednom kontrastu između tih proklamacija i ljudi koje je Trump dosad imenovao (Rex Tillerson, glas izrabljivanih radnih ljudi?), niz znakova omogućuje nam da protumačimo njegove poruke.
Trump je govorio o vašingtonskim elitama, ne o kapitalistima i velikim bankarima. Govorio je da SAD više neće igrati ulogu globalnog policajca, ali je obećavao zatiranje terorizma. Drugi put je pak rekao da će sprečiti severnokorejske nuklearne probe i ograničiti kinesku okupaciju ostrva u Južnom kineskom moru. Dobijamo, dakle, globalni vojni intervencionizam u službi američkih interesa, nezastrt velom ljudskih prava i demokratije. Dalekih šezdesetih godina prošlog veka moto ranog ekološkog pokreta je bio „Misli globalno, deluj lokalno!“
Trump obećava da će uraditi nešto direktno suprotno: „Misli lokalno, deluj globalno!“ U 20. veku nije se moralo uzvikivati „Amerika na prvom mestu!“ To je bila datost. Činjenica da Trump to proklamuje pokazuje da će u 21. veku američki globalni intervencionizam poprimiti brutalniji lik. Ironija je da bi levica, koja je dugo kritikovala američke pretenzije na ulogu globalnog policajca, mogla zažaliti za starim danima u kojima je Amerika, uz svu dvoličnost, nametala svetu demokratske standarde.
Ipak, najmučniji aspekt postizbornog perioda u Sjedinjenim Državama nisu Trumpove strategije, već reakcija establišmenta Demokratske stranke na sopstveni istorijski poraz: oscilovanje između dve krajnosti, užasa Velikog zlog vuka zvanog Trump i njegove suprotnosti, normalizacije tog stanja, ideje da se nije dogodilo ništa što odudara od uobičajenog. S jedne strane, Chris Matthews je rekao za MSNBC da je u Trumpovom inauguracijskom govoru uočio nešto „hitlerovsko“. S druge, novinar Politicoa John Bresnahan izvestio je da Nancy Pelosi „u više navrata priziva događaje od pre deset godina. Za nju je pouka jasna – prošlost je prolog. Ono što je uspevalo ranije, uspevaće ponovo. Trump i republikanci će se protegnuti više nego što mogu i demokrate moraju spremno dočekati svoju priliku.“
Drugim rečima, Trumpov izbor je samo još jedan obrt u normalnom smenjivanju republikanskih i demokratskih predsednika – Regan, Buš, Klinton, Buš, Obama i sada Trump. Takav stav potpuno previđa stvarno značenje izbora Trumpa za predsednika: slabost Demokratske stranke koja je omogućila njegovu pobedu i radikalno restrukturiranje celog političkog prostora koji ta pobeda najavljuje.
Ali šta ako njegov projekat umerenog protekcionizma – veliki javni radovi i stvaranje radnih mesta, udruženi sa antiimigrantskim bezbednosnim merama i novim izvitoperenim mirom sa Rusijom – nekako proradi i donese izvesne kratkoročne rezultate? Toga se užasnuti liberali zapravo plaše: da Trump neće biti katastrofa.
Ne bismo smeli da podlegnemo takvoj panici. Čak i ako Trump bude uspešan, pokazaće se da rezultati njegove politike imaju dve strane, bar za obične ljude koje će njegov uspeh vrlo brzo zaboleti. Jedini način da se Trump porazi – i da se spase ono što je u liberalnoj demokratiji vredno spasavanja – jeste da se odvojimo od leša liberalne demokratije i stvorimo novu levicu. Elemente njenog programa lako je zamisliti. Trump obećava poništavanje velikih trgovinskih sporazuma koje je Hillary Clinton podržavala, a alaternativa nove levice i za jedno i za drugo bila bi projekat novih, drukčijih međunarodnih sporazuma. Njima bi se uspostavila javna kontrola nad bankama, ekološkim standardima, radničkim pravima, univerzalnom zdravstvenom zaštitom, zaštitom seksualnih i etničkih manjina, itd. Velika pouka globalnog kapitalizma je da same nacionalne države ne mogu obaviti taj posao – samo nova politička internacionala mogla bi da zauzda globalni kapital.
Jedan stari antikomunistički levičar rekao mi je jednom prilikom da je jedina dobra stvar u vezi sa Staljinom to što je zastrašio velike zapadne sile; isto to se može reći o Trumpu: dobra stvar u vezi s Trumpom je to što je zaista uplašio liberale.
Posle Drugog svetskog rata zapadne sile su odgovorile na sovjetsku pretnju tako što su se fokusirale na sopstvene nedostatke, što ih je navelo da uspostave državu blagostanja. Da li će današnji levi liberali biti u stanju da urade nešto slično?