foto: Neda Radulović-Viswanatha
Razgovor sa Berniem Sandersom za Boston Review (BR: A Political and Literary Podcast) vodio je profesor Archon Fung sa Škole Kennedy na Harvardu.
Šta biste rekli nekome ko želi da se pridruži vašem pokretu Naša revolucija? Da se kandiduje za lokalnu poziciju i popravlja lokalnu vlast, kao što se vi to učinili u Berlingtonu? Da se pridruži grupi kao što je Move On ili Indivisibe ili Black Lives Matter? Da menja Demokratsku partiju? Da radi nešto drugo? Šta biste mu preporučili?
Sve to i više od toga. Ovo je glavna poruka: svaka zajednica je drugačija. Svaka osoba je drugačija. Neko je zainteresovan za ekološka pitanja, neko za rasnu pravdu, neko za sindikalni pokret ili za ekonomska pitanja. Dakle, svako će činiti nešto drugačije. Poenta je u tome da oni na vrhu uspevaju da proguraju svoje apsurdne mere zato što pretpostavljaju da ljudi ne znaju šta se događa – mediji o tome ne izveštavaju – ili da su toliko bezvoljni da se neće pobuniti, ili da uvek mogu da skupe dovoljno novca za lažljive kampanje sa efektnim reklamama od 30 sekundi i da će svakako pobediti.
Lideri najvećih korporacija u Americi, sa Vol Strita, iz Dženeral elektrika nam govore „Želimo smanjeno socijalno osiguranje i veće poreske olakšice korporacijama i krupnom biznisu“. Svi oni imaju milione dolara u svojim penzionim programima. Zaštićeni svojim zlatnim padobranima dovoljno su drski da dođu u Vašington i kažu „Smanjite socijalno osiguranje za ljude koji zarađuju 14 hiljada dolara godišnje. Smanjite Mediker, smanjite Medikejd, dajte još poreskih olakšica onima na vrhu“.
Ova besramna argumentacija se raspada čim se dublje ispita, ali problem je u tome što se iz različitih razloga to ne čini. Rasprave se skreću na problem ličnog naoružanja, pitanje abortusa itd. Naš posao je pre svega da budemo uključeni u politički proces na svaki mogući način. Ovo znači da ne treba okretati leđa lokalnom školskom odboru – to je veoma značajna institucija, naročito ako želimo da ojačamo javno obrazovanje u Americi. A tu su i gradske skupštine i državna zakonodavna tela.
Ali ne radi se samo o uključivanju u izborni proces. Mi pobeđujemo i kada se ljudi zainteresuju za ekološka pitanja. Država Njujork je zabranila hidraulično frakturisanje (fracking). To se nije desilo zato što je gradonačelnik jednog jutra odlučio da to učini. To se desilo zato što su mu stotine hiljada ljudi rekle da je to dobra ideja. Podizanje minimalne nadnice na nivou skoro cele zemlje je takođe primer uspešne kampanje. Da je neko pre pet godina rekao „Minimalac u Vašingtonu je 7,25 dolara. Hajde da ga podignemo na 15“, svi bi pomislili da je lud. Ali imali smo hrabre ljude, radnike u industriji brze hrane – bila mi je čast da protestujem sa njima – koji su ustali i rekli „Mi ne možemo da živimo od 9-10 dolara po satu“. I gle čuda, Sijetl, Vašington su dobili 15 dolara po satu. San Francisko, Kalifornija, država Njujork – to se širi poput šumskog požara. To se dešava kada se pokrenu izvorni (grassroots) pokreti.
Trampove ideje o ekologiji nisu samo sramotne već i opasne. Jedini način da ih pobedimo jeste da milioni ljudi pritisnu institucije. Nije slučajno da Ekson mobajl i Dženeral elektrik sada govore „Klimatske promene su možda stvarne, gospodine predsedniče“. Kada milioni ljudi kažu da su zabrinuti za svoju decu i svoje unuke i buduće generacije, dolazi do promene. Kada izvršimo pritisak na korporacije i banke koje investiraju u industriju fosilnih goriva, kada zahtevamo na lokalnom, državnom i federalnom nivou više solarne, goetermalne i energije vetra. Dakle, nema mesta očajanju. Sada nam je, više nego ikada, potrebno da pružite otpor.
Ovo je zbunjujući politički trenutak za mnoge od nas. Otpor Trampovoj administraciji je vrlo energičan. Pa ipak, čini se da gde god da pogledamo progresivci gube. Pored Trampove Bele kuće i republikanskog kongresa, republikanci kontrolišu tri četvrtine državnih zakonodavnih tela. Imamo 33 republikanska guvernera. U 25 država republikanci imaju većinu u svim zakonodavnim telima. Na nedavnim izborima u Holandiji, Socijaldemokratska partija je dobila najniži procenat u svojoj istoriji. Francuska Socijalistička partija stoji loše u predizbornim anketama.
Naš slušalac Rik iz Utrehta u Holandiji ima pitanje za vas: „Mnoge evropske zemlje imaju pristojan minimalac, zdravstveno osiguranje za sve i pristupačne cene obrazovanja. Pa ipak, populisti poput Gerta Vildersa u Holandiji i Le Pen u Francuskoj stiču sve veću popularnost. Možete li da objasnite uspon desnice u ovim zemljama?“
Verovatno ne, ali ću ipak reći nekoliko reči. Vi ste u pravu, Tramp nije usamljen fenomen. Mislim da iza toga stoji činjenica da se svet menja izuzetno brzo. Na primer, ako živite u „oblasti uglja“ u SAD – odrastao sam u kući sa ogromnim gomilama uglja kojima smo se grejali, a rudari su za nas bili heroji. To je najgori posao na svetu, mnogi među njima umiru mladi od crnih pluća, i tako dalje – svet ih je zaobišao. Eksploatacija uglja je u opadanju. Nije u pitanju „Obamin rat protiv uglja“ već transformacija energetskog sistema.
Ako živite u „oblasti uglja“, kako se osećate ako imate 60 godina. Nekada ste imali posao – uzgred, posao nije samo zarada. Ljudi žele da rade, žele da budu deo društva, žele da budu produktivni. Ja sam bio nezaposlen jedno vreme dok sam bio mladić. To je bilo strašno bolno, ne samo zbog nedostatka novca, već sedite kod kuće, osećate se beskorisno. Ljudi žele da budu produktivni članovi zajednice. I mislim da iz različitih razloga širom ove zemlje, čak i tamo gde ljudi imaju zdravstveno osiguranje i pristojno obrazovanje, postoji osećanje gubitka zajedništva, osećaj da više niste deo nečega većeg od sebe. Mi smo najbogatija zemlja na svetu i naši ljudi zaslužuju pristojan životni standard. Ali s druge strane, treba da stvorimo zajednicu. Treba osigurati da ja brinem o vama, a vi o meni. Da znam da ste vi zabrinuti za mojih sedmoro unučadi, a ja za vašu bolesnu majku. Kada smo deo zajednice i kada nismo isključeni, verujem da nas to čini humanijima i da ima manje izgleda da ćemo početi da maltretiramo manjine i tretiramo ih kao žrtvene jarce, jer to je ono čime se hrane demagozi.
Daću vam primer. Bio sam u srednjoj školi u Vermontu pre par nedelja. To je radnička oblast, nije bogata i pitao sam momka koji vodi školu „Koji procenat vaše dece završava srednju školu?“ I on mi je rekao „Oko 99 posto dece diplomira“. Rekao sam „99 posto – to je fenomenalno. Kako to postižete?“ On mi je odgovorio: „Imamo jednog nastavnika na 12 dece. Ne dopuštamo da deca propadaju kroz pukotine u sistemu“. Drugim rečima, roditelji, odrasli, nastavnici, direktor, zaposleni govore „Mi vas volimo i brinemo o vama i znamo da imate problema kod kuće. Dođite i razgovarajte sa mnom, znam da vaša porodice ima novčanih problema. Hajde da vidimo šta možemo da učinimo da vam pomognemo, ali nećemo dopustiti da se okrenete drogama“.
Ovo su teške stvari. Lakše je reći par reči o njima, nego ih zaista sprovesti u delo, ali ukratko, ne verujem da su ljudi rasisti, ne verujem u to. Mislim da je stvar u tome da stvorimo osećaj da smo deo nečega. Puno mi znači to što svi u Vermontu znaju ko sam. Mogu da uđem u prodavnicu i platim čekom. Ne moram da popunim 48 različitih formulara. Ljudi znaju ko ste, niste samo broj. Ne morate da okrenete 18 telefonskih brojeva.
Kada govorimo o zdravstvenom sistemu, nije stvar samo u tome da je on skup i disfunkcionalan. Kada sam bio u Njujorku i dobio infekciju oka, otišao sam kod lekara i dok sam čekao u redu, video sam natpise: „Da li imate osiguranje? Morate platiti gotovinom“. Jedina stvar koja je interesovala doktora bila je da li ću biti u stanju da mu platim. Pregledao me je za dve sekunde i popunio skup recept. Ljudi žele lekare koji brinu za njih, koji ih poznaju, kojima mogu da se obrate, da ih pozovu. Žele da znaju da su nastavnici iskreno zainteresovani za njihovu decu. Žele da znaju da mogu da se obrate lokalnim policajcima ako imaju problem. I to je ono što moramo da izgradimo. To nije lako. Ali verujem da će na kraju stvaranje ove vrste zajednice pomoći da se izađe na kraj sa nekima od problema sa kojima se srećemo u ovoj zemlji i širom sveta.
Slušalac Seneka iz Enkoridža, Aljaska, pita: „Često imam problem sa tim kako da razgovaram sa svojim konzervativnim prijateljima i članovima porodice o aktuelnim događajima. Da li imate neki savet o tome kako da konstruktivnije pristupim razgovoru?“
Jedan od problema je u tome da smo pre 30 ili 40 godina svi gledali iste TV programe i možda čitali iste novine. Danas veliki broj ljudi svoj pogled na svet zasniva na Fox televiziji, koja je najblaže rečeno drugačija od mog vebsajta, koji je opet drugačiji od onoga što se može videti i čuti na NBC-u itd. Ljudi biraju izvore informacija prema svom pogledu na svet. Važno je iskoračiti van svoje zone komfora. Lako je sesti sa prijateljima, popiti piće i smejati se tome kakav je krelac Donald Tramp. Ali to nije dovoljno, zaista nije. Većina ljudi iz radničke klase koji su glasali za Donalda Trampa žele da njihove porodice imaju zdravstveno osiguranje. I onda možete da im kažete:
„Donald Tramp je obećao zdravstveno osiguranje za sve. Ali umesto toga su premije za osiguranje za ljude preko 60 godina porasle sa 1.700 na 7.000 dolara. To je skoro polovina vaših prihoda, ako živite od 25.000 godišnje. Kako se osećate povodom toga? Glasali ste za Trampa. On je rekao da će obezbediti zdravstvenu zaštitu za sve. Da li je to dobra ideja? Glasali ste za Trampa i on je rekao da će „isušiti močvaru“ birokratije u Vašingtonu. Kako se osećate kada vidite da na sva ključna mesta postavlja milijardere i menadžere sa Vol Strita? Da li je to isušivanje močvare? Rekao je da neće smanjivati Medikejd, a sproveo je velika smanjenja Medikejda. Da li mislite da je dobra ideja to što njegov budžet uključuje ukidanje programa za dnevni boravak školske dece? Zar vaše dete ne ide u dnevni boravak? E, pa on to ukida. Šta je sa programima za dečiju užinu, ili sa programom za trudnice i bebe – ukida ih dok daje poreske olakšice milijarderima. Jeste li zaista za to glasali?“
Možda je to način da se započne razgovor. Ali problem je u tome što su ovi ljudi godinama glasali za Demokratsku stranku koja je izneverila svoja obećanja. Demokrati su bolji od republikanaca, ali upravo je demokratski, a ne republikanski predsednik deregulisao Vol Strit. On je pokrenuo prve katastrofalne trgovinske mere. I glasači sa sada besni i traže alternativu. Naš posao je da isporučimo obećano. Pridružite nam se – mi ćemo se obračunati sa milijarderskom klasom i korporacijama i stvoriti ekonomiju koja radi za vas. Mislim da je to način da se započne ovaj proces.
Bojim se da imamo vremena za još jedno pitanje.
Zato što sam se ja raspričao.
Kolin iz Ebingtona pita: „U ovim hiperpristrasnim vremenima, kompromis je postao prljava reč na obe strane. Imajući u vidu da je kompromis suštinski princip demokratije, kako možemo da se probijemo kroz retoriku i dostignemo kompromis između različitih pozicija na političkom spektru?“ Dotičući isto pitanje iz drugačijeg smera, Kevin iz Arlingtona pita: „Da li ćete prihvatiti republikanske strategije opstrukcije?“
Bio sam gradonačelnik i kongresmen. Tokom godina sam uspevao da proguram veliki broj amandmana kroz republikanski kongres. To nije bilo moguće bez dogovora sa republikancima. Dakle, kompromis je deo demokratskog procesa. Ali hajde da zastanemo i osvrnemo se na političku situaciju u zemlji. U poslednjih tridesetak godina, Republikanska partija se transformisala iz partije desnog centra u desno-ekstremističku partiju. To je prosto činjenica. U mojoj državi Vermontu imali smo republikanske guvernere koji su bili odlučni borci za zaštitu životne sredine, zaštitnici ženskih prava, sa jakom verom u obrazovanje. Naravno, razlikovali smo se po svojim ekonomskim gledištima. Imali smo duboka međusobna neslaganja. Ali ovi ljudi su živeli u onome što bih nazvao mejnstrim svetom.
Uzgred, to je bila slika Republikanske partije Vermonta tokom cele njene savremene istorije. Mislim na ljude poput Džordža Ejkena, Boba Staforda, Džima Džefordsa. Umereni, stabilni republikanci. Pobogu, Dvajt Ajzenhauer – čovek koji nas je upozoravao na opasnosti vojno-industrijskog kompleksa, čovek koji je rekao „Hajde da proširimo socijalno osiguranje“ – bio je republikanac. Čovek koji je izgradio međudržavni sistem auto-puteva bio je republikanac. Ono što se desilo u poslednjih 30 ili 40 godina jeste da se kao rezultat uticaja braće Koh i drugih milijardera, ova partija pomerila duboko udesno.
Da li znate za šta se braća Koh zaista zalažu? Upravo sam uradio intervju sa Džejn Mejer za svoj vebsajt. Džejn je puno pisala o „tamnom novcu“. Braća Koh: evo u šta oni veruju. Oni žele da u potpunosti okončaju socijalno osiguranje, Mediker i Medikejd. Njihova filozofija – budući da su oni druga najbogatija porodica u Americi – jeste da država ne treba da igra nikakvu ulogu u penzionom osiguranju, u javnom zdravstvu. Zbogom Mediker, Medikejd i svi ostali zdravstveni programi. Oni zapravo ne veruju ni u javno obrazovanje. Ne veruju u koncept države, osim u pogledu snažne odbrane i možda u još ponekom aspektu. To je njihovo gledište – prepušteni ste sami sebi. Hoćete zdravstveno osiguranje kada ostarite? Snađite se. Nemate novca? Možda će vam neka crkva ili dobrotvorna organizacija udeliti koju paru. To nije posao države.
Mi se borimo za podizanje minimalne plate na nivo plate od koje se može živeti. Da li znate koji je njihov stav po ovom pitanju? Ne bi trebalo ni da imamo minimalnu platu. To nam oduzima slobodu. Ako je nezaposlenost visoka i ja želim da vas zaposlim po ceni od četiri dolara na sat, moja je sloboda da vas zaposlim i vaše je pravo da radite za mene za četiri dolara na sat. Država ne treba da postavlja standarde, to vam oduzima slobodu. Imate fabriku, hoćete da istovarite otrovni otpad u reku? Hoćete da zagađujete vazduh? To je sloboda. Ne želite da vam država određuje šta da radite sa svojim vlasništvom? To je vaša sloboda. To je ideologija koja trenutno dominira Republikanskom partijom. Imate predsednika Agencije za zaštitu životne sredine, Skota Pruita, čiji je posao da razori američke zakone o zaštiti životne sredine. Dakle, eto s čim imamo posla. Naravno da želite kompromis. Ali šta treba da kažem nekome ko želi da rasturi Agenciju za zaštitu životne sredine? Ko ne veruje u klimatske promene? Šta bi bio kompromis?
U demokratiji i u naciji sa oko 320 miliona građana svako će imati drugačiju tačku gledišta. Ali ono što nam je potrebno je država koja u najširem mogućem smislu predstavlja narod, a ne šačicu milijardera. I jednom kada budemo imali to, kada budemo imali republikance koji su spremni da istupe i kažu „Naravno da niko u našoj zajednici ne želi da ukine socijalno osiguranje i ponudi poreske olakšice milijarderima. Hajde da vidimo kako to da rešimo“, onda ćemo moći da sarađujemo. Ali u ovom trenutku, po meni, glavni zadatak je izgraditi snažan, progresivni izvorni pokret koji će milionima ljudi omogućiti da se aktiviraju u političkom procesu na način kakav do sada nismo videli u ovoj zemlji.