Ovo je roman koji nastaje kao prvi u nizu romana Čarlsa Bukovskog i sadrži veliki deo njegovog života utopljenog u izmaštane redove. Posvećuje ga očevima, a naziv originala „Ham on Rye“ referiše na Selindžerovog „Lovca u žitu“ („The Catcher in the Rye“). Bukovski, taj bludni sin, ovom knjigom nam daje kakvu-takvu sliku svog detinjstva, adolescencije, odrastanja. Kratkim i brzim rečenicama koje grabimo nezaustavljivo, krajnje jednostavno, gotovo kao da diše, govori o Americi, svojoj porodici, školi i nizu prolaznih prijatelja na svom putu u svet odraslih. Njegov alter ego, Mlađi Henri Kinaski, ilustruje sve probleme zajednice na tragikomičan i do srži iskren način. Otac, koji je kao i veliki broj očeva ovog kraja ostao bez posla i koji se autom svakodnevno vozi do nekog neodređenog mesta i vraća u isto vreme da komšije misle da on i dalje radi, u svojoj porodici nije ništa drugo do tiranin. Majka je samo senka koja bez pogovora prati svaki njegov korak i reč.
Charles Bukowski
U takvoj krajnje ogoljenoj atmosferi neke niže radničke klase odrasta Henri Kinaski. Kao prilično autoritativna ličnost, željna da vlada, vaspitava i bude poštovana, taj isti otac je nesvesno, ili možda svesno, osakatio mladog bludnog sina. Bio je taj koji je isticao da deca treba da se vide, ali ne i čuju; bio je taj koji je zabranjivao Henriju da se igra sa decom iz kraja; taj koji je želeo da se druži sa decom bogatih i usvoji njihove manire; taj koji bije ramenom i zbog najbednijeg razloga; koji stvara strah i koga mali Kinaski vidi kao ogromne uši, nos i usta (jer oči je izbegavao da gleda). Kinaski je postajao usamljenik, pa i otuđenik od društva; uživao je da vreme provodi u krevetu sa pokrivačem do brade, sluša zvuke aviona i posmatra insekte. Vrtić vidi kao „beli vazduh“, a u školi postaje magnet za slabe i odbačene od drugih. Tako se postepeno njegov lik razvija u dovoljno jakog, da počne da mrzi oca, da se više ne plaši njegovih batina i pretnji i postaje hrabar da odbrusi siledžijama u školi, da udari, ne da na sebe, pa i napadne. Od neuspešnog igrača ragbija do pravog sportiste! Opisujući odnos profesora prema njihovom odeljenju, svoje okruženje i to kako provodi dan gotovo da ne može da pobegne od lascivnog opisivanja žena, odmeravanja profesorki, pa i majki drugova.
Ma koliko to bilo „normalno“ za adolescentsko doba, ako se zagrebe dublje ― opet se pronalazi problem sa kojim je bio suočen. Kao i većini tinejdžera, javljaju mu se akne koje ostavljaju niz ožiljaka po licu i telu i ubijaju samopouzdanje, koje je do tada postojalo na staklenim nogama. Kroz roman se povlači i njegova „nezainteresovanost“ za devojčice usled nesigurnosti i straha od mogućeg odbijanja. On polako ali sigurno postaje voajer okoline, nemi posmatrač sveta. Usled takvog socijalnog miljea i niza problema koji potresaju porodicu kao ćeliju društva, pa i samo društvo, kroz roman se provlači i nekakvo nezadovoljstvo, nasilje u porodici, svi ti besposleni očevi na verandama svojih kuća koji kradu bogu dane, ali malo po malo dolazi i do samoubistava tih istih očeva. Kako i sam kaže ― osnovna i srednja škola brzo prolaze, bludni sin se nije ni okrenuo oko terena, škole, silnih usputnih prijateljstava i sukoba i već se našao u svetu odraslih. Opet navlači oklop gorčine i teži nekom begu od stvarnosti.
Nakon srednje škole dobija posao u lokalnom tržnom centru, ali se ne zadržava dugo tamo usled svoje nestalne, sada već plahe i buntovničke prirode. Roditelji ga ipak upisuju na koledž, gde je opet u senci „maminih i tatinih sinova“, koji su u centru pažnje i svojim automobilima dobijaju svu pažnju površnih devojaka. Tu želi da studira novinarstvo, ali opet ne ostaje dugo. Želi da postane pisac kao i njegov prijatelj Beker. U jednom od niza dijaloga on nesvesno otkriva zašto baš želi da bude pisac: „Ti samo bežiš od stvarnosti“, rekao je Beker.
„Zašto da ne ?“
„Nikada nećeš postati pisac ako bežiš od stvarnosti“.
„O čemu pričaš? Pisci baš to i čine!“
.
Henri Kinaski je znao šta ne želi, a nije želeo nikakve kalupe, rutinu. Počeo je da piše brojne priče u svojoj želji da postane pisac. Ali, kao i na svakom dotadašnjem koraku, podrška je zakoračila unazad, kao da beži od njega ― nije je dobio ni od majke ni od oca tiranina. Kulminacija nastaje kada ga preplašena majka upozorava da se ne vraća kući, jer mu je otac pročitao priče i da će ga ubiti. Pruža mu deset dolara i bludni sin sa koferom u jednoj ruci i pisaćom mašinom u drugoj kreće u samostalan život. Taj život je natopljen alkoholom, koji vidi kao izbavljenje, kao sredstvo za „uklanjanje banalnosti“. Njegovi dani su prazni; provodi ih u krevetu obeznanjen od alkohola, na iznova novim „rupama“ kretanjem u bednom, marginalizovanom društvu. Ovaj neuredan život i te kako opravdava rečima:
“Odbojna mi je bila svaka ideja da postanem nešto, od toga mi je bilo muka… Da se oženim, napravim decu, odlazim nekud na posao svakog božijeg dana i vraćam se. Ni u ludilu… Zar je čovek samo zato stvoren: da izdrži sve to i onda umre? Radije bih negde prao sudove, vraćao se u svoju rupu i pio sve dok ne zaspim…”.
Roman se završava u stilu kojim je tekao, pa tako Henri Kinaski bez porodice, doma i prijatelja gubi u partiji stonog boksa od malog Meksikanca i imamo sliku njega kao apsolutnog gubitnika. Bukovski, iako uvidevši svu besmislenost egzistiranja, rutine i duplikata dana, meseci i godina u svom privatnom životu, tek nakon dvanaest godina napušta posao poštanskog službenika. Bludni sin biva zapaljen iskrom koja je u njemu oduvek tinjala ― pisanjem. Tako, do smrti stvara neverovatna dela.