,,Znam samo za jednog dobrog Jevrejina, a on se sam ubio’’.
Anegdota kaže da je na ovaj način Adolf Hitler opisao Ota Vajningera koji bi mu na to mogao odgovoriti:
,,Ja sam rođeni zločinac’’
da nije već od 1903. bio pokopan na bečkom protestantskom groblju kada je 1905. nesuđeni slikar došao u prestonicu Austro-Ugarske.
Ovakvi paradoksi oslikavaju život i smrt kontroverznog filozofa koji je kao zvezda padalica zasijao na nebu fin-de-siècle i isto tako brzo i zgasnuo. Ipak, ovaj tekst se neće suviše baviti njegovim likom, već je centralna tema analiza dela njegovog kompleksnog dela ,,Pol i karakter’’ (1903.)..
Pol, seksualnost, ljubav
,,Pol i karakter’’ u sebi obuhvata aspekte i naučnog i filozofskog i književnog koje je gotovo nemoguće razdvojiti. S obzirom da je naučno u velikoj meri vremenom prevaziđeno, ja bih dao samo sopstveno tumačenje preostalih elemenata u pogledu pre svega kako Vajninger vidi pol kao kategoriju.
Muškarac i žena za njega su idealni tipovi. Misaono možemo zamisliti biće koje bi bilo 100% muško ili 100% žensko, ali u stvarnosti, takvo biće ne postoji. Svaka individua u određenom procentu poseduje karakteristike i jednog i drugog pola, a onaj koji preteže jeste dominantan, ali ne isključuje odlike suprotnog. Ono što je naročito značajno jeste to što Vajninger ističe da polni organi ne moraju odgovarati dominantnom polu pojedinca, pa tako ostavlja mogućnost (još praktično u 19. veku) da pojedinac anatomski bude muškarac, ali u smislu pola kao rodnog identieta žena i vice versa.
Danas smo svedoci globalne diskusije o tome da li postoje samo dva pola koja nije ništa manje žučna od rasprave o homoseksualnosti. Uvek kada neka tema uhvati korena u širim masama i izaziva burne reakcije, takav utrošak energije koji se ne može pravdati racionalnim argumentima otvara pitanje koji je psihološki uzrok te uznemirenosti? Zašto nas nečija identifikacija sa bilo kojim polom ili seksualnošću pogađa tako da pišemo nepregledne redove komentara na društvenim mrežama i rađa fizičko nasilje dok nas problem nezaposlenosti mladih ili odliva mozgova ni približno ne ’’zapali’’?
Vajninger odgovor navodi kao dodatni dokaz svoje teorije po kojoj je ova tema bolnija jer je inherentna svakom od nas. Ako sadrže oba pola u sebi, uopšteno govoreći svi ljudi su biseksualni. Naravno, dominantni pol određuje uvek da nas privlači samo jedan pol i to onaj koji mi prema rodnim, a ne anatomskim karakteristikama doživljavamo kao suprotan. Time u stvari homoseksualizam postoji samo na nivou anatomskih razlika, ali na rodnom nivou jedinka je uvek heteroseksualna. To je sasvim logično, jer je seksualna privlačnost oruđe biologije kojim nas instinkt navodi na razmnožavanje što je moguće samo sa svojim komplementom. Ponekad priroda ne uskladi anatomske karakteristike sa onim što je shvaćeno kao pol u svesti, ali Vajninger te ’’seksualne međuoblike’’ ne vidi kao nešto što ugrožava bilo koga, jer mu je jasno da po pitanju privlačnosti nema govora o ’’opredeljenju’’. Privlačnost je psihološki zadata i on stoga oštro kritikuje sankcije (krivične čak) koje su u to vreme postojale za istopolne odnose.
Zašto mase ne dele ovaj tolerantan stav? S obzirom da onaj latentni pol uvek osećamo tako da nam ne dozvoljava da svet gledamo kao crno-beo kako bismo želeli i da vidimo sebe kao monolit u psihološkom, seksualnom i svakom drugom pogledu, homoseksualnost izaziva praktično organsku reakciju odbojnosti. Ta odbojnost nažalost se ispoljava prema samom sebi, jer na taj način latentni homoseksualci pokušavaju da suzbiju sopstveni latentni pol i njegovu seksualnost. Što su izraženije karakteristike rodno suprotnog pola koje moraju biti suzbijane pod društvenim nadzorom, to je odbojnost u tom pojedincu veća, jer ima više toga što mora da odbaci kako bi se ukalupio u ono što mu je nametnuto.
Naravno, prihvatanje ovakvih hipoteza zahteva nivo poznavanja sebe i iskrenost do koje malo ko može da dođe. Previše je to kognitivne disonance za ’’zdrav razum’’, nešto slično kao što je Edipov kompleks u popularnoj kulturi i dalje na nivou šale. Ipak, ni Frojd kao ni Vajningerova ideja o biseksualnosti ne mogu se sasvim dokazati, stoga ni ne želim da ih branim sa naučnog stanovišta. Meni se dopala samo njihova intuitivna logika, a za kraj bih ukazao i na književnu, simboličku lepotu koju ovaj vid polne međuzavisnosti donosi.
Naime, ’’suprotnosti se privlače’’ kod Vajningera karakteriše i ljubav. Svako od nas traži svoj suprotni deo koji će sadržati tačno onoliko osobina koje nama nedostaju, i kada ga pronađe, zajedno će se ostvariti kao idealni, potpuni Muškarac i Žena. Ovakvo shvatanje ima kvalitet Platonove ideje o srodnim dušama kao podeljenom biću gde se polovine traže da ponovo budu celo. Takođe, celokupna teorija podseća na jedno intrigantno i sasvim apokrifno tumačenje mita o hrišćanskom postanku čoveka. Ako je Bog Evu izdvojio iz Adamovog rebra, to znači da se ona do tog trenutka sadržala u biću koje je u isto vreme bilo i Adam i Eva. Tek od momenta kada je žena izdvojena, nastaje muškarac, a taj prvostvoreni čovek je suštinski bilo hermafrodit kao što većina bića na nižem nivou evolucije jesu. Stoga, da bi se vratili u to primordijalno stanje, pre Pada, oba pola moraju postati jedno.
.
Kontroverze, mizoginija, antisemtizam
Prethodno predočeno predstavlja mahom prvu polovinu ,,Pola i karaktera’’. U drugoj polovini Vajninger se bavi opisivanjem psiholoških i filozofskih karakteristika polova i baca senku na čitavo delo time što u potpunosti negira bilo kakve kvalitete Žene koja za njega predstavlja nekakvo Nebiće. Kritike njegove mizoginije možda bi bile ublažene kada bi se umesto termina Žena upotrebio ženski princip Jin iz taoističkog Jin-Jang dualizma, ali ni to ne bi bilo dovoljno da opravda snažan animozitet koji ispoljava u svojim redovima. Umesto da se nadoveže na prvi deo rada i izvede zaključke slične kineskoj filozofiji (da se oba pola-principa sadrže jedan u drugom i da su neophodni kako bi činili celinu), on boji ženu praktično isključivo crnim tonovima.
’’Vajninger je verovatno rešio najteži problem – ženski problem!’’,
ocenio je taj ’’uspeh’’ poznati ženomrzac dramaturg Strindberg..
Bez prave, filozofske, empirijske, pa neretko i logičke podloge za svoju kritiku, kao trulu višnju na neslani kolač ženski princip povezuje sa jevrejstvom, doduše na nivou ideje, ne zaista rase kao takve, ali u tim poglavljima postaje mučan za čitanje.
Zašto to čini? Mnogo je toga nejasnog u Vajningerovom životopisu, ali kao Otov vršnjak, dok sam čitao ,,Pol i karakter’’, jasna mi je bila težina njegovih unutrašnjih previranja koja odjekuju iza svakog slova. (Pre)mladi filozof imao je problem sa svojim identitetom – po doktoriranju u 22. godini samoinicijativno je prešao iz judaizma u protestantizam, što je naročito isticao, a i ljubavnim životom – njegovi biografi se slažu da je imao nešto da kaže na svaku temu osim svojih odnosa sa suprotnim polom. Ocenjujući njegov spoljašnji izgled kao neprivlačan, oni smatraju da ih nije ni bilo. U svetlu nagle promene u njegovom radu, kada zaoštrava stavove po pitanju žena, početkom pisanja ,,Pola i karaktera’’ ostaje misterija šta je dovelo do ovog pomračenja. Neki smatraju da je našao nesrećnu ljubav u vidu prostitutke kojima kao arhetipu posvećuje dosta prostora u delu, dok je drugi arhetip žene majka, Jevrejka, koja je takođe možda uzrokovala traume. Ja bih ponudio jednu još radikalniju ideju: kroz otvoreno prihvatanje homoseksualnosti početkom 20. veka i glorifikaciju muškaraca (jedino muškarac može biti genije i jedino što je u njemu loše potiče od žena) moguće je da je Vajninger vodio borbu sa svojim istopolnim sklonostima. Neretko taj latentni poriv rađa potrebu za odbacivanjem sebe i napadom kao mehanizmom odbrane onoga što se smatra uzrokom svojih poteškoća. Sve od ponuđenog, nešto od ponuđenog, ništa od ponuđenog? Nikada nećemo znati.
,,Za mene postoje tri mogućnosti: vešala, samoubistvo ili budućnost tako blistava da ne smem ni da pomislim na nju’’,
izjavio je autor po objavljivanju ,,Pola i karaktera’’. Šteta što se 4. oktobra 1903. odlučio za srednju opciju, pucnjem u grudi, u sobi u kojoj je preminuo Betoven. U svojim poznijim godinama, nesumnjiva veličina njegovog uma sigurno bi se izdigla iznad mladalačkih muka koje su ga navele na stranputicu u mišljenju. Sa ishodom koji je odabrao, jedino što nam ostaje da proučavamo jeste njegovo delo koje pored svih mana i opravdanih kritika ostaje vredno kada ispred njega ’’stavimo znak negacije’’ kako je to sročio Vitgenštajn i s njegovim rečima se slučaj može zaključiti.
Vajninger je veliki genije… Nije potrebno, u stvari, nije ni moguće složiti se s njim, ali veličina leži u tome u čemu se ne slažemo. Njegova greška je ogromna, ali je ipak velika..