Ne bih da vas uznemiravam ovom temom, ali da bi je bolje razumeli morate se upitati kako živi čovek koji je namerno ubio drugo ljudsko biće, a da to niko ne zna? To samo on zna. Meni se čini da svakom čoveku koji se ogrešio o ljudski moral nekako lakne u duši, kad bude nateran da prizna svoj greh iako i dalje ima strah šta će biti sa njim i kakva ga kazna sledi.Osećaj krivice može biti tako uporan i destruktivan, da razdire ljudski život. Zato sve činimo da ga se oslobodimo, bežeći u lažne priče, utapajući sećanje u alkohol, manično jureći iz jedne aktivnost u drugu ili tražeći spas u najjačim narkoticima.Sve su to pogrešne i uzaludne strategije izbegavanja osećaja krivice. Od njega se ne može pobeći kao što još niko nije utekao od sopstvene senke. Opet, s druge strane, osećaj krivice ne bi postojao da nema neku regulativnu funkciju u uređenju međuljudskih odnosa.To je dimenzija duha koja se teško iskorenjuje. Možete izgubiti kosu, neki svoj talenat ili fizičku sposobnost, ali osećaj krivice je nemoguće iskoreniti putem volje i zaborava. Zato što postoji i što ga se teško možemo osloboditi, to govori da on nama treba i da ima važnu ulogu u našem sazrevanju. Slaba nam je to uteha, jer kada imamo sećaj krivice on baš ume da nas izjeda. Ponekad, kad nas “nešto” muči mi slutimo da je zbog nečeg što smo učinili ili zbog nečeg što nismo učinili, a osećamo da smo trebali. Zbog te slutnje je i nastao drugi naziv za osećaj krivice - griža savesti. Nešto nas grize u duši i to uznemiravajuće grickanje nas opominje da smo negde pogrešili. Zahvaljujući tom “grickanju” postajemo svesniji sebe i našeg odnosa prema svetu. Zato možemo tvrditi da je osećaj krivice mahanizam za izgradnju moralnih osobina ličnosti.
Međutim, griža savesti može biti prepreka na putu razvoja svesnog bića. Ponekad to bude velika prepreka koja ugrožava život. Ne bih rekao da je pesnik Branko Miljković samo metafornično govorio: “Ubi me prejaka reč”. Nije čak ni bitno ko je uputio tu prejaku reč, da li pesnik sam sebi ili njemu neko drugi. Ta prejaka reč, koja je u stvari poruka, izazvala je u njemu osećaj krivice da je u nečemu pogrešio. Preuzeo je odgovornost za taj greh, složio se s njim i nije sebi oprostio. Zato ga je ubila prejaka reč. Ali ne mora griža savesti da deluje samo na taj način. Ona i na druge načine staje na put našeg razvoja. Najčešće kvari odnose sa ljudima. Osećamo se krivim, ko zna zašto i ko zna kad se nešto desilo pa sklanjamo pogled od ljudi. Sklanjati pogled u kontaktu sa ljudima znači pokazivati uznemirenost pred njima. Drugi vašu uznemirenost ne tumače kao ličnu stvar koja se njih ne tiče, već je doživljavaju kao neku vašu prikrivenu nameru protiv sebe što i kod njih rađa podozrivost ili nepoverenje. Tako dobijamo komunikaciju na dva nivoa. Na površnom nivou konstatujemo kako se vreme pokvarilo kad mu vreme nije, da je opet sve poskupelo u prodavnicama i da se moral u odnosu na ranije skroz srozao i sve u tom smislu… Na dubljem nivou konstatujemo kako sagovornik nešto krije, kako je verovatno zlonameran, možda čak i opasan, u svakom slučaju neprijatan za druženje. Na taj način vas vaš osećaj krivice postepeno sve više izoluje iz socijalnih odnosa. Iskustvo usamljenosti se pojačava sve intezivnije, dok jednog dana konstatujete da ne umete da se ophodite pred ljudima i da živite po onoj izreci – sa ljudima je teško, a bez ljudi je teško.
Posledice osećaja krivice
Sigurno ste čuli da neki ljudi s vremena na vreme, kao po nekom pravilu upadaju iz nezgode u nezgodu. Saobraćajne nezgode, kućne havarije, poslovne nezgode, međuljudski konflikti, bolesti….Za takve ljude kažemo da su maleri, da su kao ukleti, da nisu miljenici sudbine, a nikad se ne zapitamo šta je to što ih vodi iz nezgode u nezgode. Koja je to magična sila, u smislu sile koja se ne vidi, a tako nepogrešivo pronalazi svoje žrtve? Obično ne nalazimo zadovoljavajuće objašnjenje za tu misteriju. Zbog toga ljudi iz neznanja podležu sujeverju, pa objašnjenja traže u delovanju mračnih sila univerzuma. Iza sujevernog mišljenja stoji uverenje da mi, kao pojedinci nismo odgovorni za svoju egzistenciju u univerzumu. Međutim, psihologia perennis, večna psihologija kao izraz vrhunske mudrosti, tvrdi da je svako odgovoran za svoj život i ono što misli, oseća i čini, i da oni drugi nisu protiv mene. U skladu sa tom tvrdnjom, ljudi koji doživljavaju nesreće, bolesti i sukobe to su ljudi koji rade protiv samih sebe iz osećaja krivice. Nemojte sa zgražanjem odbaciti ovu, za mnoge ljude hipotezu. Ako osećate gnušanje za ovakve tvrdnje, sasvim je moguće da u dubini svoje duše pripadate ljudima sa jakim osećajem krivice. Zašto bi ste brže bolje odbacili takvu mogućnost da u svojoj duši nosite otrov u vidu griže savesti? Zato što koncentracija na taj prostor duše izaziva uznemirenje, a to je ono što želimo da izbegnemo. Zbog mira u sebi, mi potiskujemo osećaj krivice, toliko duboko, da nam izgleda kao da više ne postoji.
Međutim, potiskivanje neprijatnih doživljaja i događaja nije trajnog karaktera.Ono liči na potiskivanje lopte pod vodom. Donekle uspevate, a odnekle lopta jednostavno iskoči iz vode ili vas prevali na jednu stranu.Tako se dešava i sa potiskivanjem neprijatnih događaja u kojim smo mi odigrali ili nismo odigrali važnu ulogu. Umesto da smo suočeni sa činjenicom da smo negde pogrešili, mi bežimo od nje u vidu potiskivanja, ali ona nas uporno, kao senka prati i “gricka” po duši. Zašto bežimo? Bojimo se kazne, bojimo se osvete i živimo u strahu od smrti. Strah od kazne je veliki raspirivač osećaja krivice. On hrani osećaj krivice koji može da hipertrofira do neslućenih granica i do pucanja. Eksplozije osećaja krivice se manifestuju u vidu neke teške bolesti, saobraćajne ili neke druge telesne nezgode ili neke egzistencijalne havarije. Da ne bi dolazili u takve bezizlazne situacije, dobro je da se na vreme suočite sa ličnim osećajima krivice uprkos strahu od kazne i socijalne osude. Vi sami, bez učešća drugog razumnog ljudskog bića ništa ne možete učiniti na oslobađanju od štetnih efekata griže savesti. Ne možete ih definitivno potisnuti, niti živeti sa njome, kao da se ništa nije desilo. Strah od socijalne osude je verovatno stvorio sve one brojne aždaje i zmajeve u mitovima, legendama i snovima koji svakodnevno prete našoj egzistenciji i rađaju trajni nespokoj. Koliko vi u sebi imate tih osećaja krivice u vidu ove ili one aždaje ili veštice, đavola ili nekog vanzemaljca?
Šta je lek za osećaj krivice
U svakom slučaju naporno je živeti sa osećajem krivice.U Bibliji lepo piše: Ne laži. To ponekad znači i, ne sakrivaj istinu o sebi. Što se više trudiš, sve više izgledaš neautentično ili izveštačeno.Takvog te ljudi ili ne vole ili sumnjaju u tvoje namere. Sakrivanjem istine o sebi na dobrom si putu samoizolacije. Takav put nije naša istinska priroda. Usamljenost nas čini nezadovoljnim, a život besmislenim. Zato u Bibliji piše da ne lažemo. Ne samo zato da bi druge zaštitili od sebe, nego i da bi sebe zaštitili od sebe. Za svoje dobro, moramo imati taj kapacitet za iskrenu komunikaciji sa ljudima, a ne možemo ako nešto tajimo. Isusovo “Ne laži” znači da istina leči, ne samo u psihološkom nego i u fizičkom smislu.Sve one ale iz naših snova i mašte, nisu samo slike i mentalne predstave koje vise u nekoj galeriji naše duše. One rade. One stvarno grickaju ćelije našeg tela. Opraštanje jeste najveća vrlina i izraz ljubavi. Ali teško sebi sami možemo da oprostimo. Treba nam drugo ljudsko biće koje svojim razumevanjem, bez pretvaranja, očigledno, bez ustezanja oprašta. Tek taj doživljaj oslobađa čoveka od osećaja krivice. Ako se istopi strah od kazne tj. osude u iskustvu sa jednim čovekom, on nestaje iz našeg bića.Dakle, vaša je šansa da izložite sebe drugom ljudskom biću koje vas neće ismejati, iskritikovati, osuditi ili na neki drugi način diskvalifikovati. To je početna faza oslobađanja od osećaja krivice.To je prvi korak pobede nad svojim slabostima i uslov za konačnu pobedu.
Međutim, najčešće se dešava da imamo neke neodređene osećaje uznemirenosti koje uopšte ne povezujemo sa osećajem krivice. Ima raznih uzroka i povoda za osećaje uznemirenosti, ali svakako značajno mesto pripada i osećaju krivice. Ne nastaje osećaj krivice samo zbog krupnih prestupa. Kad su vas otac i majka, dok ste bili mali gledali prekornim pogledom što ste prevrnuli skupocenu vaznu imali ste taj bljesak osećaja krivice. Ako ste sakrili kontrolni zadatak zbog dobijene jedinice i nikad to niste priznali upoznali ste grižu savesti. Ne postoji neki poseban postupak za njeno nastajanje. Dovoljno je da samo nešto ružno za nekoga pomislite i vi ste upali u močvaru griže savesti. Zato nam kažu: “Ne sudi, biće ti suđeno”.To “sudi” ima široko značenje. Ne procenjuj druge ljude, jer i to je neki vid suđenja. Ne kritikuj tuđe slabosti, bez obzira koliko bile istaknute, jer tvoja kritika ima motivaciju agresivnosti. Ne ide za tim da nekome pomogne, već da neko bude kažnjen. Nemoj kvalifikovati i nemoj diskavlifikovati druge osobe. Sve to razvija osećaj krivice, koji se slaže sloj po sloj, dok se ne pretvori u tvrđavu. Možda ćete pomisliti da ćemo se pretvoriti u zombije, ako ne radimo ovo, i ono, ako stalno živimo u strahu od osećaja krivice. Evo formule: u ljudima pronalazite samo ono što je dobro i plemenito, a ostalo prepustite Bogu.To vas čudastveno rasterećuje od tereta zadataka da prepravljate svet.To je ono što vi možete činiti u sadašnjosti. Za ono što ste proživeli u prošlosti morate naći drugačije rešenje. Morate poveriti svoje osećaje krivice da bi ste doživeli rasterećenje od straha. Jer u korenu osećaja krivice uvek leži strah da ćemo doživeti, prvo osudu, a zatim kaznu. Strah od kazne je u biti uvek strah od smrti. Strah na početku, strah na kraju. Nemate šta da izgubite. A dobiti možete mnogo: slobodu uma i lepotu življenja.
Izvor: Srećko Lazić
