Kriveći radnike za njihovu muku, mit o kvalifikacijama skreće pažnju sa spektakularnog rasta profita i bonusa, čak i dok zaposlenost i nadnice stagniraju. Ilustracija: T.O.
Pre nekoliko meseci Džejmi Dajmon, izvršni direktor JPMorgan Chase, i Marlen Selcer, izvršna direktorka organizacije Jobs for the Future, objavili su članak u Politico pod nazivom “Zatvaranje kvalifikacijskog jaza”. Počeli su zloslutno: “Danas skoro 11 miliona Amerikanaca nema posao. Međutim, istovremeno ima 4 miliona nepopunjenih radnih mesta” – što navodno pokazuje “jaz između današnjih kvalifikacija tražilaca posla i kvalifikacija potrebnih poslodavcima”.
Zapravo, u konstantno promenjivoj privredi uvek će biti nekih nepopunjenih radnih mesta, čak i dok su neki radnici nezaposleni, a današnji odnos slobodnih radnih mesta i broja nezaposlenih radnika daleko je ispod normalnog. Pri tom, nijedna od nekoliko pažljivo rađenih studija nije pronašla dokaze za tvrdnju kako nedovoljne kvalifikacije radnika objašnjavaju visoku stopu nezaposlenosti.
Ali uverenje da Amerika pati od ozbiljnog “kvalifikacijskog jaza” je primer nečega što svi koji drže do sebe znaju da je sigurno tačno, jer svi koje poznajem kažu da je to tačno. To je školski primer zombi ideje – ideje koju bi dokazi trebalo da ubiju, ali koja odbija da umre.
A nanosi veliku štetu. Pre nego što se pozabavimo ovim, da vidimo šta zapravo znamo o kvalifikacijama i radnim mestima.
Razmislite šta bi se moglo očekivati da zaista postoji nestašica kvalifikovanih. Pre svega, trebalo bi da imamo situaciju gde radnicima sa odgovarajućim kvalifikacijama ide dobro, dok samo onima bez tih kvalifikacija ne ide. Nije tako.
Jeste, među radnicima većeg formalnog obrazovanja nezaposlenost je niža nego kod radnika nižeg obrazovanja, ali to je uvek tako, i u dobrim i u lošim uslovima. Ključna stvar je da je nezaposlenost još uvek mnogo veća u svim obrazovnim grupama nego pre finansijske krize. Ovo važi i za sva zanimanja: radnicima u svakoj velikoj kategoriji danas je gore nego 2007.
Neki poslodavci se žale da teško pronalaze radnike sa kvalifikacijama kakve su im potrebne. Ali pokažite nam novac: ako poslodavci stvarno kukaju za nekim veštinama, trebalo bi da budu spremni da ponude više nadnice da privuku radnike sa tim veštinama. Međutim, u stvarnosti je teško pronaći grupe radnika kojima su primanja značajno porasla, a slučajevi gde se to dogodilo ne uklapaju se u opšteprihvaćeno uverenje. Dobro je, na primer, što su radnicima koji umeju da rukuju šivaćom mašinom primanja znatno porasla, ali sumnjam da su to kvalifikacije oko kojih se podiže tolika graja kada se govori o tobožnjem jazu.
Priču o kvalifikacijskom jazu ne pobijaju samo dokazi o nezaposlenosti i nadnicama. Pažljive ankete sprovedene među poslodavcima – poput onih koje su nedavno uradili istraživači sa MIT i iz Bostonske konsultantske grupe – na sličan način otkrivaju, po rečima konsultantske grupe, da je “zabrinutost poslodavaca zbog kvalifikacijskog jaza prenaduvana”.
Dokaz koje se može navesti u prilog priči o kvalifikacijskom jazu jeste nagli porast dugoročne nezaposlenosti, što bi moglo da bude dokaz kako mnogi radnici nemaju ono što poslodavci traže. Ali nije. Sada već dosta znamo o dugoročno nezaposlenima i oni se po svojim kvalifikacijama praktično ne razlikuju od otpuštenih radnika koji brzo pronalaze novi posao. Dakle, šta je njihov problem? Upravo sama činjenica da nemaju posao, što poslodavce navodi da uopšte ne razmotre njihove kvalifikacije.
Kako onda mit o nedostatku kvalifikacija ne samo što opstaje, nego postaje deo nečega što “svi znaju”? Pa jesenas smo imali zgodnu ilustraciju ovog procesa, kada su neki mediji objavili da 92 odsto direktora kaže da zaista postoji kvalifikacijski jaz. Koji je osnov ove tvrdnje? Telefonska anketa u kojoj je rukovodiocima postavljeno pitanje “Koji od ovih odgovora smatrate da najbolje opisuje kvalifikacijski jaz američke radne snage?” praćeno nizom ponuđenih odgovora. Imajući u vidu ovako formulisano pitanje, zapravo je neverovatno da je 8 odsto ispitanika bilo spremno da kaže da jaz uopšte ne postoji.
Poenta je da se uticajni ljudi kreću u krugovima u kojima je ponavljanje priče o kvalifikacijskom jazu – ili još bolje, pisanje o kvalifikacijskom jazu u medijima kao što jePolitico - označitelj ozbiljnosti, potvrda plemenskog identiteta. I taj se zombi i dalje tetura.
Nažalost, mit o kvalifikacijama – poput mita o pretećoj dužničkoj krizi – ima ozbiljne posledice po stvarnu politiku. Umesto da se koncentrišu na to kako su katastrofalno promašena fiskalna politika i nedovoljno delovanje Federalnih rezervi unazadili ekonomiju i da zahtevaju akciju, važni ljudi zabrinuto krše prste zbog mana američkih radnika.
Pri tom, kriveći radnike za njihovu muku, mit o kvalifikacijama skreće pažnju sa spektakularnog rasta profita i bonusa, čak i dok zaposlenost i nadnice stagniraju. Naravno, to je možda dodatni razlog zašto korporativni rukovodioci toliko vole ovaj mit.
Dakle, moramo da ubijemo tog zombija, ako ikako možemo, i da prestanemo da opravdavamo ekonomiju koja kažnjava radnike.
Izvor: h-alter