Piše: Luis Brito Garsija, RGG
Holivud prikazuje fašizam kao ekipicu loših u uniformi koji remete standarde i izdaju naređenja. Stvarnost je još izopačenija. Prema rečima Franca Leopolda Nojmana (u Behemoth: The Structure & Practice of National Socialism, 1933–1944) fašizam je apsolutno saučesništvo između krupnog kapitala i države. Tamo gde interesi krupnog kapitala postaju interesi politike, tu je blizu i fašizam. Nije ni čudo što se javlja kao odgovor na komunističku revoluciju u Sovjetskom Savezu.
Fašizam negira borbu klasa, ali u toj borbi predstavlja naoružanu mišicu kapitala. Nižu srednju klasu i marginalizovane slojeve ispunjava strahom od ekonomske krize, od levice i proletarizacije i predstavlja ih kao paramilitarce, kako bi brutalnom silom smanjio broj socijalista, sindikalaca, radničkih i društvenih pokreta. Musolinija su plaćali fabrika oružja „Ansaldo“ i engleska tajna služba; Hitlera su finansirali proizvođači oružja iz Rura; Franko je imao podršku veleposednika i privrednika, Pinoče – SAD i čileanske oligarhije.
Ekonomska kriza je kćer kapitalizma i majka fašizma istovremeno. Uprkos tome što je bila u pobedničkom timu u Prvom svetskom ratu, Italija je iz rata izašla toliko uništena da je srednja klasa urušena i priređeno joj je masovno učešće u Musolinijevom maršu na Rim. Na majskim izborima 1924, Hitler je dobio samo 6,5 odsto glasova,u decembru iste godine samo tri procenta. Međutim, 1932. je dobio 37,2 odsto i došao je na vlast, što je iskoristio za ukidanje drugih partija. Ali fašizam ne ublažava krizu – on je otežava. Za vreme Musolinija životni troškovi su trostruko porasli. Hitler je nezaposlene zaposlio u proizvodnji naoružanja koja je dovela do Drugog svetskog rata koji je opustošio Evropu i ostavio iza sebe 60 miliona mrtvih. Franko je započeo građanski rat čija je cena bila više od milion mrtvih i nekoliko decenija propasti. Argentinski fašisti su pogubili oko 30.000 sunarodnika, Pinoče je ubio oko tri hiljade Čileanaca.
Fašizam okuplja mase, ali služi aristokratijama. Njegove vođe dolaze iz visokih klasa i uspostavljaju hijerarhijske i autoritarne sisteme. Istoričar Čarls Majer naglašava da je 1927. godine 75 odsto članova italijanske fašističke partije bilo iz srednje i niže srednje klase, samo 15 procenata su bili radnici, a 10 odsto je dolazilo iz elite. Oni su međutim zauzimali visoke pozicije i određivali su konačne ciljeve. Hitler je uspostavio Fuhrer-Prinzip: svaki funkcioner treba da koristi podređene kako mu drago zarad postizanja cilja, a račune polaže isključivo nadređenom. Kaudiljo falangista je odgovoran samo pred Bogom i istorijom, bolje rečeno, ni pred kim.
Fašizam je rasistički: Hitler je postulirao superiornost arijevske „rase“, Musolini je zbrisao Libijce i Etiopljane, a planirao je i žrtvu pola miliona „varvarskih i inferiornih“ robova u korist 50.000 superiornih Italijana. Fašizam zbog svojih ciljeva žrtvuje narode i kulture koje prezire. Falangisti su uzeli kontrolu nad Španijom uz pomoć mavarskih trupa iz Melilje. Albert Šper, Hitlerov ministar privrede, produžio je Drugi svetski rat za još dve-tri godine proizvodnjom oružja u kojoj je radilo tri miliona robova „nižih“ rasa.
Fašizam je blagosloven: sveštenici su podržavali falangiste koji su izlazili da ubijaju bližnje i streljaju pesnike. Papa je blagoslovio trupe koje je Musolini poslao u rat. Nikada nije osudio Hitlerovo nasilje. Crkva se klanjala Franku i Pinočeu kao idolima.
Fašizam je ženomrzački. Misija žena se svodi na Kirche, Kuchen, Kinder,to jest na crkvu, kuhinju, decu. Nikada nijedna pratilja nije javno nastupala uz svog lidera – oni koji su ih imali, krili su ih ili su ih potpuno potisnuli. Nikada nisu prihvatili da jedna žena napreduje svojom zaslugom ili inicijativom. Hitler ih je zatvarao na farme za uzgoj kako bi rađale arijevce; Musolini im je dodelio ulogu utrobe za povećanje italijanske demografije; Franko i Pinoče su ih ograničili na crkvu i salu za porođaje.
Fašizam je antiintelektualan. Sve avangarde prošlog veka bile su napredne: ekspresionizam, dadizam, nadrealizam, konstruktivizam, kubizam, egzistencijalizam, nova figuracija. Sve njih je, izuzev futurizma, tretirao kao „degenerisanu umetnost“. Fašizam ne izmišlja, već reciklira. Veruje samo u juče, jedno imaginarno juče koje nikada nije ni postojalo. Fašizam je ubio Mateotija, zatočio Gramšija, streljao Federika Garsiju Lorku, pogubio u zatvoru Hosea Ernandesa. Pinoče je ubio Viktora Haru. „Kada čujem reč kultura, vadim pištolj“, govorio je Gering. Kada budemo čuli da se govori o fašizmu, vadimo našu kulturu!
Izvor: tacno