Dva rata – onaj na Bliskom istoku između Izraela i Hamasa, drugi u Ukrajini između centralnih vlasti u Kijevu i ruske manjine na istoku počinju da menjaju društvenu sliku Evrope na neplaniran način – kroz porast rasističkih tendencija konstruisanih po linijama šematizma tih sukoba.
Ko su danas promoteri starog antisemitizma i novog antirusizma i koliko brzo napreduju rasističke mladice ovog leta?
Najpre, da li se antisemitizam i antirusizam uopšte mogu stavljati na istu liniju? Kao istorijski fenomen, posebno u odnosu na njegove posledice, sigurno ne. Ali kao tehnički efekt aktuelnog političkog trenutka, ta dva -izma postaju uporedive veličine u katastrofalnom bilansu ovog leta, koje čak nije ni gotovo.
Novi evropski antisemitizam nošen je na talasu energije muslimanskih manjina, a ne više hrišćanskih većina. Gledano iz ugla evropske javnosti, taj novi talas antisemitizma čak nije ni direktno u vezi sa ratnim operacijama izraelske vojske iza kojih ostaje veliki broj palestinskih civilnih žrtava.
Ta veza je posredna i ide preko Turske i njenog premijera Erdogana. Tek Erdoganove interpretacije sukoba u Gazi, date iz konteksta novostečene turske samosvesti kao ekonomske sile, stvorile su plodno tlo za mobilizaciju takozvanog “novog” antisemitizma u evropskim državama.
Erdoganov militantni stil uništava sve plodove integracije turskih doseljenika, politike koju već decenijama sprovode ovdašnje vlasti. Ovo je stav koji se sve češće može čuti u Berlinu i Beču, prenosi dopisnica RTS-a.
“Stari” antisemitizam: Konstantan i kontrolisan
Prošle nedelje u austrijskom gradiću Bišofshofen (10.000 stanovnika) igrana je fudbalska utakmica između francuskog kluba OSC Lil i izraelskog Makabi Haifa. Ulog nikakav. Običan prijateljski susret, samo zato što su oba kluba u isto vreme bila na pripremama u ekskluzivnim turističkim lokacijama salcburškog Pongaua.
Pet minuta pre kraja, s tribina je na teren provalila manja grupa lokalnih gledalaca, njih dvadesetak. Ne više. Počela je da “mlati” izraelske fudbalere.
“Lokalni” gledaoci su bili Austrijanci turskog porekla. Druga, čak i treća generacija turskih useljenika. Deca koja su rađana u Austriji, išla u školu u Austriji i vladaju nemačkim kao maternjim jezikom.
Za one koji misle da u Austriji ima antisemitizma i bez mladih i ljutih Turaka s austrijskim pasošima, biće reči o tome po čemu se razlikuju stari i novi antisemitizam. Kad potomci turskih doseljenika mlate izraelske turiste po Austriji zbog onoga što Netanijahu radi u Gazi – to je novi antisemitizam.
Kad se austrijska policija žali kako nije mogla brže da razdvoji dve strane, zato što su “i izraelski fudbaleri reagovali agresivno” – to je stari antisemitizam. Prevedeno, verovatno je trebalo pustiti ih da se tuku, nadajući se da će ih policija jednog trenutka spasti. Što na kraju i možda i jeste tačno, ali nije poenta u tome.
Austrija, Nemačka i Francuska su ovog leta pune takvih i sličnih epizoda u kojima se bes integrisanog muslimanskog stanovništva, izliva ne samo na goste iz Izraela već i na domaće jevrejske organizacije, muzeje i kulturno-religiozne manifestacije.
U Berlinu i Beču ne kriju koga smatraju krivim – turskog premijera Erdogana i njegovu vatrenu retoriku. Poslednje antiizraelske demonstracije u Beču pre nekoliko dana organizovala je Unija evropsko-turskih demokrata, ona ista organizacija koja je pre mesec dana dovela Erdogana u privatnu posetu Beču.
Antirusizam: Nov i nekontrolisan
Kada je ukrajinska kriza prošlog januara ušla u razvijenu fazu, niko nije verovao da ćemo pola godine kasnije doći do toga da analiziramo novi fenomen “antirusizma”.
Svi su se koncentrisali na gubitak ljudskih života, na moguće efekte šteta u ekonomiji, politici i finansijama, čak se beležio i porast antiruskog raspoloženja, i to uglavnom u medijima, manje u javnosti.
Ali, antirusko raspoloženje još uvek nije dovoljna kvalifikacija da bi se govorilo o antirusizmu kao tipu rasizma. Kako je onda jedan važan deo Evrope u šest meseci došao do toga da iz izjava poput “Rusi mi idu na nerve” zakorači u model antiruskog “rasizma”?
Optužbe u tom smislu ne dolaze iz Moskve. Naprotiv, reč je o razvoju i atmosferi koju prepoznaju neki mediji nemačkog govornog područja.
“Interesantno, ali sve one osobe koje su do danas zatvarale oči i uši na ponašanje ukrajinske ‘Slobode’ i ‘Desnog sektora’, svi oni koji o aktivnostima tih militantnih grupacija nisu uspevali da sklope ni običnu proširenu prostu rečenicu, sad odjednom postaju raspoloženi kada je reč o Rusima”, piše nemački nedeljni list Frajtag.
“Samo probajte nekome od takvih ćutljivih izgovoriti u lice “Putin!”, da vidite kako ćete bogato more asocijacija dobiti natrag: ‘Ruski fašizam’, ‘ruski imperijalizam’, ‘prorusi’, ‘proruski separatisti’, ‘proruska banda’, ‘ruska propaganda’, ‘ruski fašistički režim’, ‘ruska diktatura’, ‘ruska ekspanzija’, ‘novi Hladni rat’, ‘novi istočni blok’…”
Časopis Frajtag nije ovde izabran slučajno. U njegovom uredništvu sedi Jakob Augštajn, sin bivšeg vlasnika Špigla Rudolfa Augštajna. Rudolf Augštajn se upisao u istoriju izdavaštva ne samo kao dobar autor koji je okupio oko sebe jednako dobre novinare već kao osoba koja je do krajnjih konsekvenci postupala po svom vrhovnom principu. A on je bio: Nikada više rat Nemačke i Rusije.
U svom poslednjem tekstu “Jesu li ovde mesečari na delu?”, Mihael Jeger, još jedan od urednika časopisa Frajtag, pozajmljuje naslov iz Klarkove knjige “Mesečarenjem ka katastrofi”.
“Zapadna politika sankcija je opasna i užasavajuća. Iza nje stoji ohola predstava da je Zapad, a ne UN, svetski sudija i svetski policajac. Jedan interesni konflikt se koristi da bi se kriminalizovala druga strana. Jesu li ovde ponovo mesečari na delu? To treba reći sada, da se niko posle ne bi vadio da nije znao šta radi”, komentariše Jeger.
Duhovi starih ratova
Budući da je ovo godina kada se stare ratne mustre upoređuju sa novima, Jeger priseća čitaoce na “Emser depešu” iz 12. jula 1870, koja je označila uvod u prusko-francuski rat 1870-71.
O tom ratu ovde samo kratko, koja je logika stajala iza njega: Bizmark je isprovocirao Francuze da krenu u potpuno nepotreban rat protiv Berlina. Bizmarku je bio potreban spoljni ujedinjujući faktor, a Francuzi su lečili niz nacionalnih poniženja (da bi im na kraju dodali još jedno, kad su izgubili taj rat i čekali na revanš do 1914. godine).
Ono što komentator časopisa Frajtag kaže je: Antiruske sankcije su neka vrsta Emser-depeše, glupog uvoda u rat:
“Predstava da se na državne tvorevine poput SAD, EU, Rusije ili Kine može uticati ekonomskim sankcijama, toliko je blesava da čovek pretpostavlja kako to ne treba posebno objašnjavati. E da, ali onaj ko u tom slučaju ipak proglašava sankcije, zna da on u stvari čini nešto drugo. On objavljuje deklaraciju neprijateljstva. I zato, ako sankcije protiv Rusije uopšte imaju neki smisao, onda je on u tome da je sa njima napravljen prvi korak ka budućem ratu. Neki ekonomski smisao sankcije protiv Rusije nemaju, osim kao demonstracija dobre volje EU da naškodi samoj sebi u korist Sjedinjenih Država.”
Da li je sve to dovoljno da bi se zaključilo kako u Evropi nastaje novi tip politički isprovociranog rasizma: demonizacija Rusa? Neke javne reakcije posle rušenja malezijskog aviona su definitivno išle u tom pravcu. Stvar je u tome da one ne jenjavaju, već uzimaju prepoznatljivu medijsku dinamiku. Rastu dok ih gledate, kao pečurke posle kiše.
Izvor: 6yka