Jučer je to bilo. Uskočila sam u auto, stala na semaforu i ugledala grupu klinaca sa torbama na leđima. Gubitnici. Završit će osnovnu školu, krenuti u srednju, diplomirati, zaposliti se a onda će im netko jebati mater. Izrodit će djecu koja će sa torbom na leđima krenuti u školu, iz automobila će ih gledati žena mojih godina kojoj je pun kurac svega.
Moja kći ima šeficu kuju koja je u svoj petogodišnji plan ubacila jebanje podređenih. Nitko iz grupe robova ne diže glas. A kad sam ja bila mlada…Ne, nisu vremena bila druga, ljudi su bili drugi. Nisu svi bili miševi. Ne razumijem moju djecu miševe. Kad ih čujem kako kukaju poželim otšetati do njihovih firmi i popričati sa onim kujama i nedojebanim klincima robovlasnicima.
Jednoj od kuja rekla bih da moju dijete više neće tucati. Što je potucala potucala je! Gledala bih je ravno u oči, pazila da naš razgovor nitko ne može čuti, to bi bilo malo teško jer su sve sobe u modernim firmama pod kamerama…Uhvatila bih je ispred zgrade. I dala joj do znanja da ću joj, ako se ne opusti, slomiti vrat. I slomila bih joj ga.
Pojma nemam zašto moja i vaša djeca sve ovo trpe. Od koga su naučila stajati spuštene glave i mahati repom kad im se približi njihov osobni zlostavljač ili zlostavljačica? Pokušavam svojoj djeci objasniti da se od agresije mogu obraniti samo agresijom. Prebij agresora, ubij ga. Ako ne možeš sam, plati nekome. Ja ću ti dati lovu. Kad bi svako naše dijete svoga zlostavljača i kujetinu razbilo priča bi se promijenila. Jebeš pušenje priča, kad jednom u Hrvatskoj dobiješ otkaz više nećeš nikad…
Više nećeš nikad… Što više nećeš nikad? Kuji lizati gadnu guzicu? Šefu pušiti neopranog đokadina? Čujem moju djecu, čujem vašu djecu, ne živi se od stava, živi se od plaće. A što možete vi sa tih vaših četiri tisuće kuna? Koliko vam ostane kad platite vrtić, najam, struju, vodu… Zaista mislite da vam se isplati svakoga dana gutati hrpu masnih govana?
Pružite otpor! I robovlasnici su samo hrpa mesa i kostiju. Trenutno ste u prednosti jer su navikli da se ponašate poput dreka na cesti. Pružite otpor, kukavice jebene! Sačekajte ih uvečer nakon posla, tresnite ih toljagom po glavušini, šutnite ih nogom u glavu dok budu ležali na asvaltu i molili milost.
Da, budite obučeni u tamno, imajte na glavi kapuljaču i rukavice na rukama. Policija vas nikad neće otkriti jer hrvatska policija, to je strogo čuvan podatak, nikad nikoga ne uhvati. Idućeg se jutra čudite zašto je kuja u bolnici. Dok on ili ona budu liječili rane pobrinite se da se dočepate njihovog mjesta. A onda, oprez. Od firme do kuće voziti se kolima. Nikad biti sam na cesti. Platiti zaštitare koji će čuvati i vas i vašu dječicu.
Da li je to smisao života? Pretvoriti se iz bijednog miša u podlu svinju? Ima li nešto između? Nema! Moja dva miša nisu sama izabrala život koji žive. Očajni su ali ne žele moju pomoć. Misle da će pravda pobijediti na kraju. Tko ih jebe. Znam adrese, znam kuda se kreću, znam kada izlaze iz firme a imam i palicu. Štakora i štakoricu pretvorit ću u hrpu kože, dlaka, kostiju i krvi.
JA NISAM MIŠ!