Ako su Berlinski zid i Kristalna noć simboli ‘dva totalitarizma’, šta nam govori pojava tako masovno prisutne komemoracije pada Berlinskog zida, uz tek usputno pominjanje Kristalne noći? Zar je Berlinski zid pao zato da bi Kristalna noć izgledala manje mračno?
U zvaničnoj međunarodnoj kulturi sećanja 9. novembar je upisan u kalendaru komemoracija kao Međunarodni dan borbe protiv fašizma i antisemitizma. Međutim, sudeći po masovnim medijima i društvenim mrežama, mnogo važnije za javnu i masovnu kulturu sećanja bilo je obeležavanje godišnjice pada Berlinskog zida: u medijima se pisalo i govorilo pretežno o tome, a fejsbuk stranice i twiter osvanuli su zasuti raznim trijumfalističkim ‘postovima’ i tvitovima u slavu tog događaja. U informacijama o tome šta se obeležava 9. novembra tek na sporednom mestu pominjano je i obeležavanje borbe protiv fašizma i antisemitizma, koje se tog datuma obeležava u znak sećanja na pogrom Jevreja u Nemačkoj 1938. godine, u istoriju upisan kao Kristalna noć. Drugim rečima, sećanje na pad Berlinskog zida dobilo je vidljivu prednost nad komemoracijom događaja koji je do srži ogoleo prirodu fašizma, neupitno najvećeg i ni sa čim uporedivog zla koje je zadesilo čovečanstvo u njegovoj celokupnoj istoriji. Neupitno, razume se, osim ako pitate fašiste i njihove otvorene ili prikrivene simpatizere ali i (neo)liber-ignorante, tzv. antitotalitariste.
Naime, ako su Berlinski zid i Kristalna noć simboli ‘dva totalitarizma’, šta nam govori pojava tako masovno prisutne komemoracije pada Berlinskog zida, uz istovremeno tek usputno pominjanje ili čak potpuno ignorisanje Kristalne noći? Govori nam da se i u ovoj prilici, kao i godinama unazad kada je reč o ovom datumu, još jednom na delu pokazala sva beda i morbidnost kulture sećanja koja je kroz priču o ‘dva totalitarizma’ prošvercovala isključivo antikomunističko orgijanje, zatim omalovažavanje i ismevanje (uključujući i karikaturalno pervertovanje) antifašizma, kulture sećanja koja je omogućila rastuću neosetljivost na sve prisutniji rasizam, uz prepotentno mudrijašenje o tome kako je opasnost od fašizma samo himera anahronih levičara – staljinista. Taj orgijastički antikomunizam, kada bi bio praćen zaista jednakim (dakle makar jednakim, a trebalo bi, dakako, i daleko oštrijim!) odijumom prema fašizmu i otporom prema njegovim današnjim naznakama, derivatima i oživljavanjima, bio bi ideološki nekako i razumljiv (iako ništa manje odvratan, jer je i ekvidistanca istorijski i etički neprihvatljiva). Međutim, ekvidistanca prema dva totalitarizma, kako se sjajno vidi na primeru 9. novembra, u stvarnosti ne postoji. Otuda je tobožnja ‘antitotalitarna’ skaska tek ‘carevo novo odelo’ masovne kulture sećanja, koju legitimizuje još poneki liberalni idealista; bezbrižno se sa njom identifikuju neoprezni i naivni, neumorno je eksploatišu bornirani antikomunisti, a kapitalizovaće je, na kraju, fašisti. Zbog svega toga takozvani ‘antitotalitarni’ poredak sećanja, koji je perverzno izjednačio komunizam i fašizam, pogrešan i opak već u samoj osnovi, u obliku u kojem se de facto manifestuje, nije samo odvratan (što je ideološka i etičko-estetska kvalifikacija), nije samo neistoričan, već je pre i iznad svega opasan.
Na neki način, srećna je okolnost da se 9. novembra poklapaju baš ove dve godišnjice, jer izbor onoga što se stavlja u fokus jasno svedoči o opredeljenju društva i pojedinca. Stavljanje u središte pažnje pada Berlinskog zida, uz ignorisanje Dana borbe protiv fašizma i antisemitizma znači ili nimalo ‘blaženo’ neznanje i nerazumevanje (kao posledica antikomunističke histerije) ili jasnu opredeljenost za fašizam. Zar je Berlinski zid pao zato da bi Kristalna noć izgledala manje mračno?