Opšta se kuka i motika nadigla na Hrvate zarad progona ćirilice u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, opšta se kuka i lelek nadigla i u susednoj Republici Srbiji, o tužnoj sudbini tradicionalnog srpskog pisma dramatično javljaju svakovrsni mediji. No briga za srbsku ćirilicu na samrti nije jedino što im je zajedničko: svi oni izlaze isključivo na – latinici
Ćirilica proterana iz Vukovara! – javio je ozbiljni, odmereni B92. ‘Sraman potez Hrvatske: zabranjena ćirilica!’ nešto je manje odmeren bio gnevni Press. ‘Hrvati ukidaju ćirilicu i promovišu ustaštvo!’ neodmereno precizan bio je Kurir. ‘Hrvatska kopira Pavelićev zakon o zabrani ćirilice: jednom NDH, uvek NDH!’ pojasnile su Naše novine. ‘Ukidanje ćirilice uz ustaške pesmice!’ preneli su vest Koreni, list Srba u rasejanju. ‘Ustaški udar na ćirilicu!’ sažeo je Informer, apelujući na zdrav razum komšija: ‘Ne budite tolike ustaše!’ ‘Srbi nisu dobrodošli: šta Hrvatska poručuje ukidanjem ćirilice u Vukovaru?’ zapitao se Telegraf, dok je Alo reč prepustio vukovarskim Srbima: ‘Ako ovde nema mesta za ćirilicu, ima li za nas?’
‘Ko pali reči, paliće i ljude’, upozorio je portal Srbija danas: ‘Hrvati spalili tri miliona knjiga srpskih pisaca i ćirilicu proglasili đavolskim pismom!’ ‘Kako se sprovodi duhovni i kulturni genocid nad Srbima’, objasnio je Tabloid, koji podseća da ćirilica potiče iz Vinče i da je stara sedam hiljada godina, pa opominje: ‘Kad zaboravimo ko smo, zauvek odosmo!’ ‘Ni deca ni roditelji ne znaju ćirilicu!’ potvrdile su Vesti, požalivši se na ćirilocid u rođenoj Srbiji, u feljtonu ‘Umire li tradicionalno srpsko pismo?’ započetom efektnim naslovom ‘Ćirilica, pastorak Srbije’. ‘I Švajcarci poštuju ćirilicu, a mi ne!’ svedoči Svedok. ‘U Vukovom kraju natpisi na latinici!’ ilustruje taj paradoks rodoljubni Blic, objašnjavajući u podnaslovu: ‘Samo u glavnoj lozničkoj ulici Jovana Cvijića na 59 od ukupno 60 radnji nazivi su napisani latinicom!’
Opšta se, kako vidimo, kuka i motika nadigla na Hrvate zarad progona ćirilice u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, opšta se kuka i lelek nadigla i u susednoj Republici Srbiji, o tužnoj sudbini tradicionalnog srpskog pisma od Vukovara do Loznice dramatično javljaju i otadžbinske Vesti i Koreni u rasejanju, i bulevarski Tabloid i ozbiljni B92, i štampani Informer i internetski Telegraf, i dnevne Naše novine i nedeljni Svedok, i politički Press i estradni Alo, i patriotski Kurir i građanski Blic. Briga za srbsku ćirilicu na samrti nije, međutim, jedino zajedničko tim raznorodnim i svakovrsnim medijima, novinama, magazinima, tabloidima i portalima: svi oni, naime, izlaze isključivo na – latinici.
Zbog tihog izumiranja ćirilice, ukratko, živi se nasekiraše svi srpski portali i novine latinske peroispovesti, svi ti informeri, telegrafi, tabloidi, kuriri, aloi, pressovi, blicevi i ostali tradicionalni pravoslovni mediji koji su naslov na ćirilici poslednji put objavili još kad se onomad pročulo da je ljubavnica Šabana Šaulića, mlada starleta Ivona Negovanović Cuca, u rijalitiju ‘Parovi’ ostala trudna, a zabrinuta se srpska latinična štampa velikim naslovima na tečnoj svetosavskoj ćirilici danima pitala: ‘KO JE TATA?’
Sve dok izvesni producent Rade Čokan nije priznao džinovskim ćiriličnim naslovom – ‘JA!’ – i još ćiriličnijim podnaslovom: ‘METAK JE MOJ!’
Na šta su latinični tabloidi odgovorili masnim ćiriličnim protunaslovom: ‘A KO JE MAJKA?’
I to je otprilike sve: ko je od učesnika ‘Parova’ napumpao Šaulićevu Cucu, ko je dakle otac njenog deteta, a ko mu je majka, da li Stanija, da li Soraja ili Atina Ferari, to je sve šta od Vukove ćirilične azbuke interesuje srpsku štampu. To i – naravno – strašna sudbina ćirilice. Iako, valja i tu biti oprezan, jer poslednji put kad su otadžbinski mediji panično vrištali ‘Ćirilica se ukida!’ ispalo je da to onaj hohštapler, secikesa i kuljiš Milomir Marić širi glasine da deca komunizma hoće da mu ukinu ‘Ćirilicu’ i zabrane TV Narru, ili kako se već ta televizija zove: da li je Nara sa jednim ili dva ‘r’, da li je to englesko Happy ili latinično Hepi, da li je to srpska azbuka ili ustaška abeceda, Đavo bi ga više znao.
‘Srbi zaboravljaju svoju opštu istoriju i istoriju kulture, a srpske institucije zaboravljaju već devetu godinu na postojanje člana 10. Ustava Srbije, ili ga bagatelišu’, jada se tako na sajtu novosadskog Srpskog kulturnog kluba Dragoljub Zbiljić, legendarni čuvar kvrgave Vukove azbuke i predsednik Udruženja Ćirilica: ‘Zato imamo u Srbiji pojavu da je hrvatska Pavelićeva ideja o zabrani ćirilice u komunističkoj Jugoslaviji ostvarena osamdeset odsto, a u današnjoj demokratskoj Srbiji čak devedeset odsto. Naime, po svim meritornim istraživanjima u Srbiji je danas u upotrebi pismo Hrvata, i to u mnogim oblastima stopostotno, bez ijednog slova ćirilice čak i tamo gde ne živi ni jedan jedini Hrvat.’
I zbilja, poglavnik Ante Pavelić ovih je dana, priča se, neviđeno veseo. Pedeset i šest godina već se gore krčka u kazanu šljivovice, sedamdeset četiri godine prošle su otkada je potpisao Zakonsku odredbu o zabrani ćirilice u NDH, a njegova se hrabra vizija ovaplotila tamo gde se ni u najluđim snovima nadao nije.
– Pogledajte, Poglavniče: devedeset posto latinice u Srbiji! – pokazao mu Mile Budak isečke iz beogradske ustaške štampe. – U centru Loznice pedeset devet prodavaonica na hrvatskoj latinici! Pedeset devet od šezdeset!
– U Loznici? Gdje je to? – zbunjeno ga je pitao Pavelić.
– U Podrinju, Poglavniče, u zapadnoj Srbiji! Na samokrijesomet od Tršića, rodnog mjesta Vuka Karadžića!
– Što, prešli smo Drinu? – zaprepastio se ovaj.
– Prešli?! Pregazili! Jebali smo im majku!
– Jel čuješ ovo, Jure? Lijepa riječ i željezna vrata otvara. A ne topovi – pecnuo onda Pavelić svoga krilnika, zapovjednika Crne legije Juru Francetića, pokazujući mu Blic. – Vidi: svih šezdeset prodavaonica u Latinici na loznici!
– U Loznici na latinici – oprezno ga je ispravio ministar Budak. – I nije šezdeset, nego pedeset devet. Ostala još kafana Jamajka.
– Ćirilica usred Loznice?! – kliberio se dobro raspoloženi Poglavnik. – Gdje je Tomislav Josić, što radi Stožer za obranu Loznice?
– Tišina tamo – podviknuo je naposletku Šef. – Ćuti i piši!
Ante Pavelić je ućutao i dohvatio plajvaz, pogledavajući se krišom sa Budakom i jedva kontrolišući blesavi cerek. Ostatak Večnosti prepisivaće cela godišta Informera, Kurira i Blica na ustavnu ćirilicu Miroslavljeva jevanđelja, službeno ‘đavolsko pismo’, ali i paklene muke čoveku lakše padnu kad zna da mu je ideja o zabrani ćirilice u NDH dole ‘u demokratskoj Srbiji ostvarena čak devedeset odsto, i da je po svim meritornim istraživanjima u Srbiji danas u upotrebi pismo Hrvata, i to u mnogim oblastima stopostotno, bez ijednog slova ćirilice čak i tamo gde ne živi ni jedan jedini Hrvat’.
Kako ne bi bio srećan? Eno beogradska ustaška štampa javlja da je sama krema srpske patriotske inteligencije priznala drevnu latinicu kao ‘pismo Hrvata’, i ne samo da je Srbija tako danas, tri frtalja veka docnije, prisajedinjena matici Nezavisnoj Državi Hrvatskoj – slatke li osvete za 1918! – nego je i pola sveta, vascela Nezavisna Demokratska Hemisfera, prihvatila pismo Hrvata. Neka živi NDH, nikad u istoriji nije bila veća nego u Srbiji leta 2015.
Priznaćete i sami, mala je za to cena onaj smešni nedeljnik u kojemu Hrvati usred Zagreba ‘Živela NDH!’ pišu ćirilicom.
Nije, jebiga, ni Đavo budala.