Jakov Kedmi: Svijet više nije unipolaran, posljednji ekser u unipolarnu konstrukciju zakucan je kada su se ruske oružane snage pojavile u Siriji

Jakov Kedmi, bivši šef izraelske obaveštajne službe „Nativ“

Jakov Kedmi, bivši šef izraelske obaveštajne službe „Nativ“, osnovane radi povezivanja sa Jevrejima Sovjetskog Saveza i zemalja Istočne Evrope, u ekskluzivnom intervjuu za „AiF.ru“ govorio je o planovima predsednika Turske, Redžepa Erdogana, o razlozima širenja NATO-a na istok, o tome koga se Izrael plaši i šta čeka svet u 2016. godini.

Sada, na izmaku godine, eksperti i politikolozi sumiraju rezultate, a mnogi govore o tome da je svet prestao da bude unipolaran. Šta vi mislite, je li to zaista tako?

Kedmi: Već je jasno da je svet prestao da bude unipolaran. Poslednji ekser u unipolarnu konstrukciju zakucan je kada su se ruske oružane snage pojavile u Siriji. Od samog početka su Sjedinjene Države pokušavale da na Bliskom Istoku izvode operacije bez Rusije, bez OUN-a – same za sebe. I evo, pred kraj godine vidimo da je u okviru tog najvećeg konflikta koji se desio u 2015. godini Rusija u kontekstu svoje politike organizovala aktivnosti sa Sjedinjenim Državama, a takođe u tome angažovala Ujedinjene Nacije. Sada će UN upravljati onim što se dešava i pokušavati da nađu rešenje, a ne samo SAD sa svojim saveznicima. To je jedan od prelomnih momenata koji se ove godine desio. Drugo: postalo je apsolutno jasno da bez Rusije nije moguće rešiti sirijski problem i da nisu uspeli pokušaji tokom poslednje četiri godine da se u Siriji uspostavi režim koji odgovara Zapadu. Sem toga, počeo je proces formiranja međunarodnih snaga pod okriljem OUN-a za borbu sa islamističkim terorističkim organizacijama koje su se učvrstile na Bliskom Istoku zbog nesposobne i neumesne politike Sjedinjenih Država. Ove godine se takođe apsolutno jasno pokazalo da niko u Evropi ne može a da ne obrati pažnju na ono što se dešava u Africi i na Bliskom Istoku, kao i na poplavu izbeglica na koju je upozoravao pokojni Gadafi. Evropa je shvatila da problem izbeglica ne može da rešava stvaranjem uslova za njihovo primanje, već rešavanjem problema na Bliskom Istoku. Međutim, bez Rusije problem se ne može rešiti. Sve činjenice govore da je unipolarni svet konačno pao u zaborav upravo 2015.

Može li se reći da su se „arapsko proleće“ i kijevski Evromajdan odvijali po istoj šemi?

– To je već govorio jedan od kandidata za predsednika SAD iz Republikanske partije. On je to već zamerio i lično prigovorio gospođi Klinton, koja je kao ministar spoljnih poslova zajedno sa svojim predsednikom sprovodila takvu politiku. On je to direktno nazvao greškom i izjavio da je američka politika doživela potpun neuspeh upravo zbog njihovih konstantnih pokušaja da uspostavljaju ili menjaju režime u drugim zemljama. To je počelo od Jugoslavije, kotrljalo se po Bliskom Istoku, zatim prešlo u Ukrajinu. To isto oni pokušavaju da urade u drugim bivšim republikama SSSR-a – u Azerbejdžanu, Jermeniji, Moldaviji, Gruziji. To je ono što je dovelo do današnjeg tragičnog stanja i Bliski Istok i Istočnu Evropu.Međutim, oni su precenili svoje snage i nisu dovoljno procenili želju drugih da žive onako kako oni žele.Prvi njihov neuspeh bio je kada su u Egiptu zbacili vlast Muslimanske braće, koja je bila uspostavljena uz njihovu pomoć, a prošle godine propala je avantura sa Sirijom zato što se pokazalo da ima drugih zemalja koje takođe imaju šta da kažu na svetskoj sceni. Rezultat je: zajednička rezolucija SAD i Rusije o regulisanju komplikovanog međunarodnog konflikta na Bliskom Istoku. Da ponovim: već je jasno da je svet prestao da bude unipolaran. Poslednji ekser u unipolarnu konstrukciju zakucan je kada su se ruske oružane snage pojavile u Siriji.

Već više od godinu dana Zapadna koalicija se bori sa Islamskom državom, a rezultati se ne vide. Za to vreme teroristi su tri puta povećali teritorije koje kontrolišu. Zatim se pojavila Rusija koja se umešala u situaciju i počela da nanosi avio udare na teritoriji Sirije, što je odmah izazvalo nezadovoljstvo Turske. U poslednje vreme veoma često se može čuti da su i Turska i SAD u izvesnoj meri zainteresovane za postojanje Islamske Države. Šta vi o tome kažete?

– Prvo, ja se ne slažem s tim da su se Sjedinjene Države borile protiv Islamske države – ID se pojavila uz njihov prećutni pristanak. A nastajanju ID doprinele su tri proameričke sile: Turska, Saudijska Arabija, Katar. Bez njih ID ne bi bilo. A onda su u Islamskoj državi zaključili da njihov Kalifat treba da bude ne samo u Siriji, nego i u Iraku sa pretenzijama na Jordan i na Saudijsku Arabiju, koji su bili članovi bezgrešne opozicije protiv „đavoljeg plemena“ – Asada, istog kao ID i AL-Kaida, sve džihadističke organizacije, uključujući i Muslimansku braću i sve njihove različite forme – proturske, prokatarske, prosaudijske. I niko ništa protiv njih nije imao. Glavno je bilo – skloniti Asada. Da su u tome uspeli, Sirija bi se danas pretvorila u Islamsku državu.Upravo zbog toga se niko i ne bori sa ID. Ako se nešto i čini, onda tako da se ne naškodi ID, zato što će to oslabiti suprotstavljanje Asadu u Siriji. Oni su kao spojeni sudovi. Saudijska Arabija nije dopuštala da se bori protiv ID zato što je za njih glavno – borba sa Iranom i njegovim saveznicima, a zato su dobri svi banditi i sve terorističke organizacije.

Šta mislite, zbog čega je Turska, ipak, oborila ruski SU-24? Je li to bila provokacija sračunata na nepromišljene uzvratne poteze Moskve, ili je Turska na to imala puno pravo, kao što ona izjavljuje?

– Ne treba biti čak ni početnik u toj struci da bi se shvatilo da je obaranje aviona unapred smišljena zamka. To je obična zaseda koja se često koristi u vazdušnim bitkama. Mislim da će preslušavanje radio veze turskih aviona sa zemljom i praćenje sa satelita potvrditi: gde su se nalazili turski avioni, kako su čekali, kako napadali, kada i od koga su dobili naređenje da obore, kako su to saopštili i kako su otišli. Zašto je Turska to učinila? Prvo, čitavom svetu su odavno poznate neuravnoteženost i ekstravagantnost Erdogana. Dok se to ispoljava samo u Turskoj – niko na to ne obraća pažnju. Ali, niko to i ne zna kao mi u Izraelu. On je spreman na sve provokacije, ako smatra da će mu to pomoći da reši svoja pitanja.Tako je razmišljao njegov severni sused (u Gruziji) – gutač kravata, sadašnji gradonačelnik Odese. Njemu su takođe govorili: ne mešaj se u Osetiju! Ali, on je računao da će tom provokacijom dobiti velike dividende od Evrope i Amerikanaca. Iako je razlika između Sakašvilijevog Tbilisija i Erdoganove Ankare nekoliko stotina kilometara, tok misli bio je isti. Gospoda su pogrešno proračunala! Međutim, Erdogan nije pojeo kravatu, on ima drugačiji kulinarski izbor.

Dakle, od Erdoganovog naprasitog karaktera može se svašta očekivati?

– Da, od Erdogana se može očekivati svakakvo iznenađenje. Taj neuravnoteženi čovek nalazi se u nekom svom svetu političkih fantazija i svakakva glupost mu može pasti napamet. Mislim da je Rusija dobila odličan nauk šta se može očekivati od tog čoveka – svakakav ispad, najgrublji, nelogičan, glup i opasan za Tursku, međutim, „sultan je tako odlučio“.

Da li on samostalno postupa ili postoji prećutna saglasnost Vašingtona?

– Nije prećutna saglasnost. Amerikanci takođe ne žele da on čini takve gluposti, ali nemaju snage i odlučnosti da ga opomenu zato što im je potreban. Za Sjedinjene Države Turska je – baza na jugu Rusije i baza za njihovo delovanje na Kavkazu, ona je najvažniji vojni partner i zato su prinuđene da progutaju sve žabe kojima ih on hrani. Njima je potrebna Turska za razgovor sa Rusijom sa pozicije sile, čak i ako se u Ankari nalazi tako neuravnotežen čovek.

Smatra se da je osnova Erdoganove spoljne politike obnavljanje Otomanske imperije. Na kakve korake je on još spreman radi postizanja svog cilja?

– Ne, to nije tačno. Njegov cilj je malo drugačiji – još gori. Odmah posle Mubarakovog pada, Erdogan je pokušao da se dodvorava Arapima, ali oni ne mogu da oproste Turcima 700 godina Otomanske imperije. Ipak, sa kakvim apelom je on došao? Došao je i rekao da su ih oni 700 godina štitili od zločinačke evropske civilizacije koju mora da zameni islamska civilizacija u obliku turskog kalifata.Tako se njegovi interesi ne ograničavaju Turskom, Sirijom i Irakom. Njegova ideologija sastoji se u tome da civilizacija Otomanskog islama treba da bude osnova civilizacije čitavog sveta, pre svega, Evrope. Radi toga se on pruža u Evropu i ne krije da želi da iskoristi evropske muslimane – Turke, Bosance i Albance. Zato izbeglice nisu otišle u Evropu tek tako, već zato što su to htele vlasti Turske.Erdoganova strategija je – da zameni evropsku civilizaciju tursko – islamskom, i ne samo na Bliskom Istoku. A Bliski Istok je – plašt i ne radi se o državi Otomanske imperije. Otomansku imperiju su tako nazivali u Evropi, a to je kalifat.

Odnosno, još se može diskutovati o tome ko sada predstavlja veću pretnju za evropsku civilizaciju – ID, koja deluje otvoreno, ili Turska koja se postavlja kao evropska država, a još je i članica NATO-a?

– Računajući na budućnost, naravno, Turska! Kako može da se uporedi 30, 40, 50 hiljada raznorodnih bandita koji nemaju državu i jedna od najjačih država na Bliskom Istoku? To je 80 miliona ljudi, armija, industrija, baza! Sovjetski Savez je – država koje nema. Potpisan je sporazum o iranskom nuklearnom programu. Ipak, NATO nastavlja da se širi na istok bez obzira što su nestala oba početna povoda za samo njegovo postojanje.

Dakle, koji su ciljevi te alijanse?

– Ja sam uvek govorio da je to tipična, stara, osnovna politika Evrope u odnosu na Rusiju. Jedini ko je mogao da izbalansira tu politiku jeste – Nemačka. Setite se Krimskog rata. U koju svrhu su evropske države u savezu sa Otomanskom imperijom ratovale protiv Rusije? Sad je to isto. Kako oni pokušavaju da to obrazlože – nije važno, to su samo izgovori, a razlozi su isti. Prvi je – strah od moći Rusije, pre svega, ekonomske. Drugi – maštanja i želje: „A kad bismo uspeli da to ogromno prostranstvo oslabi toliko da se dezintegriše? A ako se raspadne – i nama će nešto pripasti“.

Da li se, možda, zbog toga Zapad sada upliće u sve države koje se graniče sa Rusijom? Posebno u Ukrajinu. U jednom od intervjua vi ste rekli da savremena Ukrajina sve čini u interesu američkog ili evropskog rukovodstva. Dakle, koliko je, zapravo, Ukrajina ostala suverena? Koliki je to procenat „nezaležnosti“?

-Prvo, to je bio „san“ svih neprijatelja Rusije – da od nje odvoje Ukrajinu, a zatim Belorusiju. Ako im pođe za rukom da ih zavade – još bolje.Nijedna država istočno od Rusije, koja je posle raspada Sovjetskog Saveza dobila nezavisnost, danas nije nezavisna. One su uslovno države. Nezavisnost? Kakva nezavisnost i u čemu?! Imaju li Litvanija ili Letonija nezavisnost? Od koga? Od sopstvenog stanovništva? Da, u tom smislu je potpuna nezavisnost. Što se tiče Ukrajine – provokacija koju su na Majdanu organizovali Evropljani i Amerikanci bila je usmerena na slabljenje Rusije, ali oni nikada nisu mislili da će to doći do onoga što se danas dešava. A danas će Evropljani morati da tu „crnu rupu“ – Ukrajinu – izvlače na svojoj grbači. I niko nije shvatao da su za 23 godine takozvane nezavisnosti ukrajinsko stanovništvo i ukrajinske vlasti dokazali svoju nesposobnost da budu država. Isto kao litvanske, kao letonske, kao estonske, isto kao u Moldaviji, isto kao u Gruziji.

Koliko je uopšte normalno da se odluke koje treba da donosi Evropska unija i tiču se samo Evropske unije, donose u Vašingtonu? Po mom mišljenju, to je nenormalna situacija: Vašington odlučuje ko će i gde biti predsednik, Vašington odlučuje šta treba da radi Evropska unija. Da li će takva situacija beskrajno trajati ili će se, ipak, nekad završiti?

– Evropa će se nalaziti u položaju apsolutnog vazala Sjedinjenih Država sve dok se ne pojavi sledeći De Gol. Ili dok se sami narodi Evrope ne pobune i dovedu na vlast druge snage koje će reći da ne smeju da se orijentišu samo na Sjedinjene Države – nismo u 1945. godini kad nismo imali šta da jedemo i bio nam je potreban Maršalov plan. Započeli smo razgovor od procene rezultata ove godine pa da završimo prognozama. U sledećoj godini treba da budu izrazita dva momenta. Prvo, rešiće se sirijski konflikt…

Već 2016. godine?

-Da, šesnaeste. Desiće se preporod sirijske države sa jedinstvenom centralnom i efikasnom vlašću, a ne njen raspad. A to će se desiti nezavisno od toga kako će se zvati njen predsednik, možda i Asad, možda i drugačije. Sirija će biti spremna da funkcioniše u novom sistemu vlasti , možda sa elementima stare, ali već za godinu dana u novom obličju, odnosno 2017., kada će se održati izbori. Mislim da će tokom godine sve terorističke organizacije u Siriji biti savladane. U Turskoj se mogu desti promene, veoma ozbiljne, teško je tu nešto predvideti. Najverovatnije da će se i u Ukrajini desiti unutrašnje promene ili će neko u Ukrajini poludeti i opet početi ratna dejstva. Moguće je da režim koji je sada u Ukrajini i potraje do kraja sledeće godine. Odnosno, u Ukrajini se moraju desiti promene. To će zavisiti od samog režima i onoga što se dešava u Ukrajini. Međutim, promene će se sigurno desiti. A glavni problem sledeće godine je – cena nafte