Emocionalni poremećaj i strah su osnova svake hipohondrije, zbog koje pojedinac preuveličava svaku promenu u funkcionisanju ili izgledu tela, a simptome povezuje s teškim bolestima.
Hipohondriji može da prethodi neki traumatski događaj kao što je smrt ili bolest u porodici, negovanje teških pacijenata, razvod ili neuspesi u karijeri. Ona je zapravo sindrom koji u sebi sadrži skup simptoma vezanih za različite bolesti. Hipohondri normalne i obične osećaje često tumače kao da nešto nije u redu s njihovim zdravljem i to ih psihički opterećuje. Pažnja im je usmerena najčešće na srce i pritisak, kao i na organe za varenje. Veruju da su bolest ili poremećaj zaista prisutni, zbog čega se podvrgavaju mnogobrojnim i nepotrebnim pregledima i ispitivanjima. Negativni nalazi nakon pregleda ili laboratorijskih ispitivanja samo nakratko mogu da ih razuvere, ali se ubrzo posle toga simptomi ponovo vraćaju. Ono što povezuje sve hipohondrične osobe je traženje objašnjenja, a ne lečenje – objašnjava psiholog Vladimir Ćurčić, iz novosadskog udruženja “Odigos”.
Šta je još tipično za umišljene bolesnike?
- Stalno posmatraju svoje telo. Svakodnevno gledaju mladeže da li menjaju boju, koliko su žlezde otečene, osluškuju neobične zvukove prilikom disanja… Ako i ustanove da je sve u redu, ne pobeđuju strah, već samopregledom otkrivaju nove simptome i tako unedogled. Zapravo, najveći deo dana razmišljaju o bolesti i smrti. U takvom stanju, do izražaja dolaze depresija i anksioznost. Postaju preterano plašljivi i u strepnji, osećaju unutrašnji nemir i napetost, gube koncentraciju i memoriju. Osim toga, postaju razdražljivi i preosetljivi na buku, ne mogu da zaspu, a i kada utonu u san, često se tokom noći bude, jer ružno sanjaju. Da su upali u mrežu anksioznosti pokazuje lupanje ili preskakanje srca, osećaj nedostatka vazduha ili otežano disanje, osećaj stegnutosti u grudima, suvoća usta, sa poteškoćama pri gutanju, kao i nadutost, odnosno nelagodnost u stomaku.
Na koje „bolesti“ se najviše žale?
- Ubeđeni su da boluju od neizlečivih bolesti kao što su karcinom, sida, multipla skleroza, dijabetes… Konstatno iznose dijagnoze, stalno imaju nesvesticu, pažljivo posmatraju sopstvenu stolicu, neprekidno mere krvni pritisak i temperaturu. Hipohondri stalno čitaju medicinsku literaturu, zapitkuju ljude iz okruženja da li i oni imaju iste simptome, a prilikom gledanja u ogledalo teško uzdišu.
Koliko je hipohondrija raširena?
- O učestalosti javljanja hipohondrije kod nas i u svetu ne postoje precizni podaci, ali se pretpostavlja da zahvata do 4,5 odsto opšte populacije. Zna se, međutim, da je zastupljena podjednako kod oba pola. Jedina razlika je u tome što se kod muškaraca javlja najčešće oko četrdesete, a kod žena oko pedesete godine. Zanimljivo je da hipohondrima treba u proseku čitava decenija da shvate šta je njihov pravi problem i da krenu na terapiju. Za sve to vreme oni su ispunjeni stalnim strahom, sramotom i ljutnjom što ih niko ne shvata ozbiljno.
Prisustvo hipohondra u porodici ume da bude izuzetno naporno?
- U početku naravno svi veruju da mu je loše. Međutim, kada rezultati od lekara počnu da pokazuju da je osoba apsolutno zdrava, porodica polako počinje da uviđa da je reč o umišljenom bolesniku. Međutim, bez obzira na to kakvo je zvanično mišljenje lekara, veoma je teško postaviti se prema takvoj osobi i izlečiti je od hipohondrije, koja je takođe bolest. Jer, ukoliko se ne uspostavi pravi pristup, bolest može još više da se pogorša.
Ko je sklon umišljanju bolesti?
- Osobe koje beže od obaveza u hipohondriju, pokušavaju da privuku pažnju i dobiju negu. U svakom slučaju, za njihovo lečenje neophodan je psihijatar. Lečenje je dugotrajno i svodi se na kombinovanje antidepresiva i anksiolitika, kao i na psihoterapiju. S obzirom na to da hipohondar uglavnom nevoljno ide samo na pregled kod psihologa, pratilac joj je neophodan. Poželjno je da se neko blizak, po mogućstvu uključi u psihoterapiju. Hipohondru nikako ne bi trebalo da se povlađuje u konstantnim zahtevima za dodatne medicinske preglede. Takođe, ne treba preuzimati njegove obaveze, jer mu se na taj način samo podstiče pasivnost, pa izgleda kao da je nagrađen za bolest. Stvari se tako samo komplikuju, jer se problem ne rešava, već udovoljava poremećaju, pri čemu se hipohondrijaza uvećava.
Hipohondar je često meta ismevanja okoline, pa čak i porodice?
- Niko ne bi trebalo da uverava hipohondra da je zdrav, pozivajući se na logiku. Ne treba ga optuživati ili ismevati, jer je hipohondrija rezultat rada njegove nesvesne psihe. On zapravo ne laže i nije odgovoran za svoje tegobe. Ne trudite se da ga promenite, ali mu ne dozvolite ni da stalno priča o svojoj bolesti. S vremena na vreme ga saslušajte i pomozite mu da precizno verbalizuje svoje strahove. To će mu dati osećaj prihvaćenosti.
Do kakvih posledica može da dovede hronična hipohondrija?
- Određenu osobu može čak da odvede u istinsku bolest. Stalna zabrinutost za vlastito zdravlje i život utiče na pojačanu aktivnost nesvesne autosugestije, koja može i da izazove fizičke simptome, verne imitate simptoma prave telesne bolesti – poručuje Vladimir Ćurčić.
Ne znam šta mi je. Pogledaću na internetu!
Poslednjih godina veliki broj ljudi upravo hrani hipohondriju pretraživanjem bolesti i simpotma preko računara. Stručnjaci ističu da u borbi protiv ove loše navike pomaže pisanje dnevnika, u kome će se detaljno opisivati sve telesne senzacije koje su probudile strah, kao i opis spoljašnjih događaja u trenutku kada se strah pojavio
Zdrava ishrana i fizička aktivnost mogu da vrate veru u snagu sopstvenog tela. Takođe, treba prestati sa traženjem alternativnih objašnjenja za telesne senzacije koje se tumače kao simptomi neke ozbiljne bolesti. Svima nama se dešavaju normalne promene u organizmu, koje nastaju sa promenom vremena, umorom, stresom…
Izvor: 6yka