U redu, mačo si. Gajiš bradu, tučeš tri piva po poluvremenu i grohotom se smeješ na “neće ona niđe” skeč. Ali, plačeš li, golube, dok ti omiljeni filmski junak umire na konju, dok zauvek odlazi u susret suncu na zalasku? Koje su to filmske scene koje ti zatresu bradu, grlo ti začepi knedla veličine dinje, a oči zamagle k’o Dunav u februaru?
Devojke možda samo sumnjaju, ali da ih prosvetlimo do kraja: svaki muškarac ima neku filmsku scenu zbog koje bi se najrađe sklupčao i čekao brzi voz iz pravca Čortanovaca da mu prekrati muke. Što bi rekao kolega Mirko Rudić iz “Vremena”: “Muškarci plaču na sve filmove. Ako ne plaču, nisu muškarci.” Vođeni tom maksimom, sproveli smo anketu među muškarcima različitog nivoa mačizma u krvi o filmskim scenama koje su ih nagnale na emotivno pražnjenje, dok im se uši ne napune suzama.
Emotivna reakcija na filmsku scenu je subjektivna stvar i ne reagujemo svi isto na sve, ali ukrstili smo odgovore i ovo su filmske scene koje su najčešće spomenute.
Terminator 2 – uništenje Terminatora
Džejms Kameron je snimio jedan od najboljih akcionih filmova ikada početkom devedesetih. Bio je to letnji blokbaster koji nadilazi većinu potonjih, a ostao je poznat i po tome što su dečaci iz bioskopa izlazili malkice podbuli od suza. Džon, Sara i Terminator su uspeli da pobede livenog frljnuvši ga u otopljeno gvožđe, samo da bi usledio veliki šok. Istim je putem morao i olupani Švarceneger dok mali Džon Konor vrišti u suzama. Ovu scenu u proseku spomene svaki treći muškarac kao najemotivniju. U međuvremenu Edvard Farlong je prop’o, propala je i Terminator franšiza, ali će nam zauvek ostati taj podignuti palac koji tone u užareni metal.
I’ll be back!
Up – Prvih 15 minuta filma
Gari koji je napisao scenario za crtani film “Up” zaslužio je ozbiljno bičevanje pa onda Oskara. Tim redom i nikako drugačije. Uvodne sekvence ovog sjajnog Pixarovog crtaća u kojima gledamo reminiscenciju na zajednički život dvoje ljudi od detinjstva do smrti, verovatno su najpotresnije animirane scene još od kad je lovac upucao Bambijevu mamu. U 15 minuta je stalo sve: prolaznost života, neispunjena želja za avanturom, za decom koju ne mogu da imaju, gubitak jedine osobe na koju je neko upućen. Kako iko posle ovog uvoda uspe da odgleda film do kraja, nikad mi neće biti jasno.
Adventure is out there!
Zelena milja – Pogubljenje Džona Kofija
Frenk Darabont ume da snimi film koji će nam emocije mutiti kao snajka šnenokle. Učinio je to sa Bekstvom iz Šošenka, pa ponovio sa Zelenom miljom, dobrano zahvaljujući i pričama koje je napisao Stiven King. Dva i po sata provedemo obožavajući Džona Kofija, njegovu iskrenost, jednostavnost, dobrotu, njegovu moć da “popravi” sve ono loše u čoveku, a onda ga zateknemo na električnoj stolici kako umire u slow motion tehnici, dok iskre sevaju, a stražari plaču. Ova alegorija o sili prirode koju čovek ne može da razume pa je uništi, jer ne zna šta bi drugo, mnogima je ostala duboko urezana u sećanje i tera svakog čestitog muškarca na suze, bez obzira koji put gleda film.
What’s your name?
John Coffey, ma’am. Like the drink, only not spelled the same.
Društvo mrtvih pesnika – odlazak profesora Džona Kitinga
Robin Vilijams je glumac koji je naučio svet da se smeje, ali u Društvu mrtvih pesnika sve nas je naterao da porazmislimo o sopstvenoj kreativnosti, jurnjavi za zvezdama i ispunjenju snova. Nakon tragedije koja je zadesila razred u strogoj i okoštaloj srednjoj školi, uprava Džona Kitinga otpušta, a učenicima direktor ne dozvoljava čak ni da se pozdrave sa njim. I onda jedan po jedan staju na sto i izgovaraju prve stihove prelepe pesme Volta Vitmena, sve dok se Kiting ne okrene. Ravnodušni na ovu scenu morali bi ozbiljno da se zamisle.
O, captain my captain!
Roki – Završna scena
Malo je razumevanja ženskog dela čovečanstva za mušku ljubav prema ovom filmu. Odlična priča o autsajderu koji dobija boksersku šansu života kulminirala je mečom između Balboe i šampiona Apola Krida u kojoj glavni junak gubi, ali ostaje na nogama do samog kraja iznenadivši bukvalno sve koji su meč posmatrali i postaje heroj celom svetu. Tu nije reč o tragediji koja bi nas pogodila, ali jeste scena koja iz čoveka izvlači emocije na slapove. Bili smo uz Rokija kroz sve nevolje, bedu i trud, a on nas je nagradio tako što nije odustao bez obzira na šanse, podsmeh okoline i posledice. A, to vredi suzu ili dve, zar ne?
Yo, Adrian!
Priča o igračkama 3 – Endi ostavlja Vudija maloj devojčici
Treći deo bilo koje filmske franšize gotovo isključivo služi za otimanje para, ali šta se desi kada upravo taj nastavak bude i najbolji… Toy Story je takav primer. Treća instalacija animiranog serijala toliko je dobra da će sasvim sigurno naći mesto na bilo kojoj listi najboljih filmova ikad. Za razliku od filma “Up”, najtužnija scena treće Priče o igračkama dolazi na samom kraju. Endy odlazi na koledž i ostavlja svoje igračke devojčici iz komšiluka. Kratka scena koja označava kraj detinjstva za dečaka i kraj avantura za najodanijeg kauboja ikad, odličan je materijal za izgradnju knedle u grlu. Nikada niste dovoljno matori da vas ovo ne potrese!
You’ve Got a Friend in Me
Šampion – scena u svlačionici
Ova drama Franka Zafirelija iz 1979. godine nije bila najbolji film tih godina, ali je priča o siromašnom bokseru koji će učiniti sve da bi zbrinuo svog malog sina, do temelja potresla bukvalno sve koji su film pogledali. Džon Vojt igra Bilija, osrednjeg boksera kojeg život gazi na svakom koraku. On se bori da zadrži sina T.J.-a u brakorazvodnoj parnici, a da bi to učinio mora da mu obezbedi pristojne uslove za život. Prihvata meč sa daleko jačim protivinikom zbog suludo visokog honorara, pobeđuje, ali umire od povreda u svlačionici. Scena u kojoj mali T.J. ugleda oca, kojeg sve vreme oslovljava sa “Champ”, kako leži na stolu i počinje da ga doziva i zvanično je najtužnija scena u istoriji filma, po svim istraživanjima. Tada šestogodišnjak Riki Šreder koji je tumačio lik T.J.-a toliko je bio uverljiv, da je mimo scenarija rasplakao i ostale glumce. Ko na ovu scenu ne stegne grlo, bolje da srce odmah donira na prvu kliniku, pošto ničemu ne služi.
Champ, wake up Champ!
P. Klaić