Fotografija: Maja Mojsovski Rašević
Kultni status na prostoru bivše Jugoslavije Mirko Ilić dobio je još pre 30 godina, kad je iz nje i otišao. Uvek je bio dovoljno hrabar da eksperimentiše i dovoljno kreativan da se suprotstavi utvrđenim normama. Njegova dela čuvaju se u najvećim umetničkim zbirkama u svetu, a Muzej moderne umetnosti u Njujorku MoMa prošle godine otkupio je 38 njegovih radova i uvrstio ih u svoju stalnu zbirku. Danas pripada delu emigracije nekadašnje Jugoslavije, koja ima samo jedno državljanstvo – američko. Ipak, on je jedan od retkih koji još uvek posećuje prostore te nekadašnje zemlje. Intervjue je davao samo tokom tih kratkih poseta nekadašnjoj domovini. Nikada ga niko nije snimao u Njujorku u njegovom, već dugo vremena, prirodnom okruženju. Njegova kancelarija nalazi se na trećem spratu zgrade koja je u vlasništvu žive legende dizajna Miltona Glejzera, autora zaštitnog znaka Njujorka „I Love NY“. Njegov studio je jedan od najjednostavnije dekorisanih poslovnih prostora koje sam video. Ničega nema previše, sem možda dela Endija Vorhola. Ima ih čak dva. Iz iste su edicije i veoma su skupi. Tačnije, neprimetni i preskupi.
Piše: Želimir Bojović (Newsweek)
Pošto su izbori u Americi završeni i kako je Tramp i zvanično postao 45. predsednik, odmah nas je interesovalo da saznamo kako Mirko Ilić vidi pravac kojim je krenula Amerika.
Ovde su najveći problem siromašni belci muškarci. Oni su ostali napušteni od svih, pa i od demokrata. Zbog urođenog osećaja rasizma oni su se dugo osećali povlašćeno i onda se dogodilo da u nekoliko godina izgube sve. Kad čovek pogleda ko će sve biti u Trampovom kabinetu i ko je sve pobedio na poslednjih izborima za Kongres, to su sve beli muškarci sa sedim kosama. Izuzev Trampa, koji ima žutu. Na sreću, u Americi funkcioniše demokratski sistem, pa nisam baš skroz zabrinut. Postoje institucije, i to je dobro, ali je zastrašujuće koliko smo daleko otišli od nekih standarda i plašim se da će sadašnji jaz među stanovništvom prouzrokovati ozbiljne konflikte. Manje konflikte između različitih grupa i rasa već sada vidimo. Najgore je što imamo taj ekstremni deo belačke muške populacije koja oseća da ima pravo da maltretira druge. Nije mi nezamislivo da će se Tramp izvesnim lukavstvima dočepati i nešto više vlasti i da Amerika sklizne u neku vrstu meke diktature, ali čini mi se da je za tu političku moć mnogo više zainteresovan taj krug ljudi oko njega, dok je njemu samo važno da mu se „ljubi ruka“ i da uzme novac gde god stigne.
Nikada se ranije nije dogodilo da izbore dobije onaj kandidat koji ima manji broj glasova, i to drastično manje. Verujete li da bi taj podatak mogao da ima ikakav uticaj na budućeg predsednika i na njegove odluke?
Ne. Mislim da on nema nikakav osećaj za balans jer je on egocentrik. On je paranoičan i siguran sam da misli da je i tih tri miliona glasova ukradeno od njega. Tako da se, kad je on u pitanju, ne može računati ni na kakav razum i racionalnost.
Kako gledate na taj porast desnog ekstremizma svuda u svetu?
Ljudi su očajni i uplašeni. Uplašeni su od svega i svačega, i sada misle da će neko njihov, ili da će ih neko ko je na njihovom intelektualnom nivou, bolje shvatiti, a time i bolje zaštititi. Tako da oni biraju svoje zvezde. Nađu belca koji je uspeo u životu i ima sve ono što su oni hteli da imaju i onda veruju da će baš taj neko da im pomogne. Jedino što oni jadni ne znaju da je svako od tih bogataša kojima se dive postao bogat na njihov račun. Kao, neće ih on varati, on je njihov. A neki od nas su naučili da te „tvoji“ varaju najviše. I sada bi bilo dobro da se u Americi uzme nekoliko hiljada savetnika iz istočne Evrope, da se ljudima pokaže kako da se nose s Trampom. To ovde ne znaju. U istočnoj Evropi se to poslednjih sedamdesetak godina stalno vežbalo. Američke novine ipak ne znaju da pišu između redova, ovde mediji startuju s pretpostavkom da je neko dobar, a u istočnoj Evropi startuješ s pretpostavkom da je političar neko ko je pokvaren.
U tom narastajućem nacionalizmu prostor bivše Jugoslavije uopšte ne zaostaje.
„Mrak se širi brzinom svetlosti“, mislim da je ovo rekao Ljubivoje Ršumović i potpuno se slažem s tim. Kad se svetlo ugasi, mrak se proširi. Ovo što mi imamo s Trampom ovde, vi tamo imate s nekakvim drugim mračnim snagama. Nakon Drugog svetskog rata bivša Jugoslavija bila je na strani pobednika. Mnogi koji su bili na strani poraženih veoma su se trudili da budu na strani pobednika, kao što je slučaj sa Italijanima. Sada se čitav prostor bivše Jugoslavije silno trudi da završi na strani poraženih. I moralno i fizički. Zašto? To mi je vrlo teško da objasnim. Zato ja i odlazim u taj deo sveta da bih pomogao nekim mladim ljudima. Ja tamo nemam nikakve poslove, sve što tamo radim jeste volonterski, i to mene zapravo košta. Tako da sve to u šta sam umešan, od tih festivala tolerancije, preko gej parada, sve do različitih predavanja – to nema nikakve veze s biznisom, dapače, moj računovođa tvrdi da je to jako loša ideja. Ja isključivo tamo idem zato što mislim da se treba boriti za te mlade duše. Mene tamo ne zanimaju nikakve vlasti, niti establišmenti, mene zanimaju mladi, kojih, nažalost, na moja vrata više kuca danas nego pre pet godina.
Da li vas plaši mogućnost izbijanja novih oružanih sukoba.
Da, naravno. Međutim, više me brine ta manipulacija, koja je postojala i u komunizmu, a to je da je neprijatelj već na granici. I sada, ako je neprijatelj na granici, onda sve što se dešava unutar granica više nije važno, a to je predivan način za pljačkanje svojih vlastitih građana i za neprestano skretanje pažnje prema spolja. Ta pljačka, koja je neverovatna i koju ljudi podržavaju i ćute – to je meni jako mučno. Gde su te revolucije? Gde su ti mladi na ulicama? Oteli su im prošlost. Sad im upravo otimaju budućnost i ništa se ne dešava. Istina, donekle sve to mogu i razumeti jer je u Americi sistem baziran na ekonomiji, dok je kod vas, nažalost, baziran na krađi. Prema tome, vi ne razmišljate kao nekakav vlasnik firme, na primer, da li je to što vlast radi dobro za vašu firmu, a imam osećaj da je to tamo nebitno. Bitno je da li ti je prijatelj na pravom mestu, ko ti može šta završiti… Istina, sve to postoji i ovde, samo je malo bolje kontrolisano. Međutim, ta strašna pljačka ljudi, to je neverovatno, kao i to neznanje da je sve to što kradu zapravo njihovo. Ne znam šta da kažem, meni je to užasno.
Kako vi vidite odgovornost upravo tih ljudi koji su opljačkani?
Znam da je politika vladajuće stranke kod vas dnevna pojava i da je toliko umešana u svakodnevni život da od nje zavisi i koliko će vas koštati tramvaj i koliko će vas koštati hleb. Previše je toga. Da ne govorim o nekakvim drastičnijim stvarima koje se tamo rade. Meni je to neverovatno, ali, da budem iskren, ne bih krivio samo političare. Kriv je i narod koji ih je na ta mesta i doveo. Ima jedan citat Ive Andrića koji često spominjem: „Dugotrajno robovanje i rđava uprava mogu toliko zbuniti i unakaziti shvatanje jednog naroda da zdrav razum i prav sud njemu otančaju i oslabe, da se potpuno izvitopere. Takav poremećen narod ne može više da razlikuje ne samo dobro od zla nego ni svoju sopstvenu korist od očigledne štete.“ I to je to. To je nešto što sve vreme držim u pameti, i meni je to totalno nejasno. Otkud to?
Da li ste pronašli neki odgovor?
Religija i nacionalizam. Ali ono što ove dve stvari može ugroziti jeste internet. On ruši i nacionalnost i religiju i razna druga ubeđenja jer ih stalno preispituje. Zato nacionalisti i neki vernici vole da podižu zidove, a onda ti zidovi s vremenom proizvedu ekstremizam. Svi ti veliki zaštitnici religijskih nazora i nacionalizma ne štite to zbog toga što u to veruju ili zato što su im te vrednosti svete, već zato što im je važno da sačuvaju svoje položaje. Naravno, i moć koja dolazi s novcem i uticajem.
U svojim analizama i predavanjima često spominjete „grafički govor mržnje“ kao sveprisutan. Mislite li da je on sada na području bivše Jugoslavije opasniji nego što je bio pre nekoliko godina?
Ne treba se limitirati samo na zemlje bivše Jugoslavije, tu su i Grčka, Ukrajina, Rusija… Taj jezik postoji svuda gde postoji konflikt. Ono što je zanimljivo jeste da sve te plemensko-teritorijalne vođe koje pokušavaju da sačuvaju svoj identitet ili svoju kulturu uvek koriste znakove koji su svuda identični. Tako da ukrajinski nacionalisti i neofašisti koriste identične znakove koje koriste ruski nacionalisti i neofašisti. Kad jedni druge napadaju, drže iste zastave. Jedan moj prijatelj mi je rekao: „Očito da ima mnogo više neofašista nego simbola, pa onda više njih mora da koristiti isti simbol.“ Zabrinjavajuće je koliko mladih ima u tome. Da li znate koliko ima mladih skinhedsa u Srbiji?
Koliko?
Pronašao sam podatak da ih ima oko 16.000. Za zemlju kao što je Srbija, to je već omanja vojska koja se može organizovati preko noći. Pa onda oni tuku, prete i napadaju, kako im se svidi. Vaši fudbalski stadioni svi pripadaju gradovima, to jest državi, to su državna mesta gde se konstantno s tribina poziva na ubijanje nekoga: ubij pedere, ubij onog, ubij ovoga… I onda, kad imate ovakvu ekonomiju, ovakvo beznađe, vrlo teško je opstati kao dobar, a vrlo lako je skliznuti u negativno. To se sada dešava.
Često se kao ključni elemenat lošeg stanja prozivaju i mediji.
Svuda manje-više postoje i dobri i loši mediji. U Americi, uprkos svemu, još uvek postoje Njujork tajms, Volstrit džornal, Vašington post, Čikago tribjun, LA tajms, koji drže nivo. Kod vas su se svi nekako stopili. Na sajtu svih vaših čitanih medija imaćete politiku, sport, nekakav šou-biznis, tračeve, neku prodaju i verovatno nekulturu, a svi u Srbiji tvrde kako se tamo nekada jelo zlatnom viljuškom i kašikom i svi su ponosni na tu svoju baštinu. Gde je to na srbijanskim medijima? Toga nema. S druge strane, dešavaju se stvari kao u vreme Miloševića. Koliko se sećam, Koraks je na svoju izložbu morao da dođe prerušen jer se plašio Miloševićevih batinaša. Možda će uskoro i Petričić morati da dođe prerušen jer se boji nekog drugog političara. Šta se promenilo? O kakvoj promeni govorimo? Vaš premijer može da izbaci karikaturistu iz novina? Može. Ko je sledeći? Čistač? I onda neko govori o nezavisnim medijima, ili kako se to danas sve zove? To je smejurija. Petričić je neverovatan za Srbiju. Bio je neverovatan u Americi i u Kanadi. Ovde ga nikada niko nije cenzurisao, a u Srbiji su ga izbacili iz redakcije.
Uradili ste omote za ploče nekih od najvećih jugoslovenskih bendova. Omoti albuma Prljavog kazališta i Azre izloženi su u Muzeju savremene umetnosti MoMa ovde u Njujorku. Nedavno ste Damiru Imamoviću uradili omot za album „Dvojka“.
Mene to više zanima nego kad mi neko da puno novca i kaže: „Ti treba da uradiš ovo-ono“. Ne trebam ja ništa. S Damirom sam prijatelj godinama i on to beskrajno lepo radi. Jedan dan mi je napisao: „Da li bi hteo da mi napraviš omot za ploču“, uz to je imao jedan glavni preduslov, a ja sam za taj preduslov odličan, a to je: „Nemam novca za dizajn“. Meni su takvi poslovi uvek pitanje kvaliteta, a ne novca. Ali, da ne bude da su u pitanju samo poznati muzičari, pre nekoliko meseci jave mi se mladići iz Tuzle. Pankeri. Poslali su mi mejl u kom je stajalo: „Čika Mirko, mi smo pank bend iz Tuzle i mi bismo htjeli…“. Dakle, ono što je jako lepo jeste da su oni bend iz Tuzle koji nema izdavača, imaju nekoliko pesama, ali misle da bi im pomoglo da imaju omotnicu s mojim potpisom i da tako brže nađu izdavača. Ja im odgovorim: „Okej, idemo počet ovako: ako ste vi pank bend, ne možete me zvati čika Mirko. Ne funkcioniše. S druge strane, ja ću vam napravit omotnicu, kažite mi više detalja.“ Rekli su mi i ja sam napravio omot. Ako ja njima mogu pomoći da se oni prave važni sa mnom i da im to donese više uspeha i da ih ljudi više primete, zašto da ne? To je najbolji način kako ja mogu koristiti težinu svog imena. Svaki čas nekome nešto uradim, jer volim da doprinosim dobrim stvarima.
Možda ste najzahtevniji omot uradili za Bijelo dugme 1980. i ploču „Doživjeti stotu“. Čujete li se s Goranom Bregovićem?
Nisam se čuo neko vreme s njim. Poslednji put smo se čuli telefonom pre jedno šest-sedam meseci. Onako, ulovimo se povremeno na telefonu, pa se ispričamo, onda to traje dva-tri razgovora u dva-tri dana, a onda se ponovo izgubimo.