Piše: Diego Rubio
Zapadne demokratije se suočavaju s pretnjom pesimizma. Nedavne ankete pokazuju da 65 odsto Evropljana i Severnoamerikanaca misli da je svet postao gore mesto za život i da će mlađe generacije biti siromašnije od prethodnih, dok samo 6 odsto smatra da je svet sve bolji. Ovaj zlokobni utisak propadanja ne utiče samo na naše ekonomije i individualno ponašanje (tako što odvraća ljude od investiranja i povećava stres) već ima i dosad neviđene političke posledice.
Pesimizam je tradicionalno povezan sa uzdržavanjem od glasanja. Niska očekivanja od budućnosti i nisko poverenje u vlade oduvek su dovodili do građanske apatije i nezainteresovanosti za politiku, što je često rezultiralo niskom izlaznošću na izborima. Ali posle finansijske krize 2008. stvari su se promenile utoliko što su se od uvođenja mera štednje pojavili populistički lideri spremni da obnove nostalgiju za dobrim starim vremenima i time pridobiju podršku glasača za promenu društvenog status quoa.
To se najpre dogodilo u Velikoj Britaniji, gde je UKIP uspeo da referendum o brexitu pretvori u istraživanje javnog mnjenja o tome da li se stanje u zemlji popravilo od njenog ulaska u EU pre 40 godina. Britanci koji veruju da im je sada bolje nego 1973. glasali su za ostanak; većina koja je procenila da joj je gore nego pre glasala je za brexit.
Nešto slično se dogodilo i na američkim predsedničkim izborima. Studija Istraživačkog centra Pju (Pew) pokazala je da je američko društvo podeljeno na one koji misle da je danas život bolji nego 60-ih godina prošlog veka i većinu koja misli da je gori (47 naspram 49 odsto). Većina optimista je glasala za Hillary Clinton dok je većina pesimista podržala Donalda Trumpa, starijeg čoveka koji se ne zalaže za promenu ili inovaciju (kao Obama 2008), već nudi da „Ameriku ponovo učini velikom“ vraćanjem u neodređeno doba kad je zemlja – njene bele hrišćanske manjine – uživala ekonomsku i kulturnu dominaciju bez presedana.
Sada vidimo upotrebu sličnog govora u Francuskoj i Nemačkoj, gde Marine Le Pen i Frauke Petry nostalgičnim glasačima nude utabane puteve kao način obnavljanja izgubljenog blagostanja i „sjajne prošlosti“: povratak na nacionalnu valutu, jačanje centralne države i preokretanje multikulturnih politika iz prethodnih decenija. Ako pobede ti pesimistički narativi, liberalni poredak – a s njim i EU – naći će se u ozbiljnoj nevolji. Treba postaviti sledeća pitanja: Odakle potiču ovi talasi čežnje za prošlošću? Kakve su posledice toga na liberalni svetski poredak? I kako da im se suprotstavimo? Kao što je davno istakao sociolog Fred Davis, nostalgija je uobičajeni odgovor društvenih grupa koje smatraju da je ugrožen kontinuitet njihovog identiteta, što se obično događa u periodima ozbiljnih ekonomskih ili društvenih promena. Brze promene izazivaju veliku nelagodu kod sredovečnih i starijih ljudi koji, uzdrmani prividnom složenošću, nestabilnošću i nejasnoćom novih okolnosti, traže utočište u prohujalom dobu koje vide kao bolje – čak i ako postoje dokazi da to nije tačno.
Postoje bar dva objašnjenja za ovaj fenomen. Prvo je ljudska tendencija da se slika prošlosti ne gradi mukotrpnim istraživanjem istorijskih podataka već njenim suprotstavljanjem sadašnjosti – ako su društvena kretanja sada nepredvidiva, mora da je ranije sve bilo izvesno. Drugo objašnjenje je poznato kao „pristrasnost ružičaste retrospekcije“. Istraživanja su pokazala da su stari ljudi skloni da pamte događaje, posebno one iz mladosti i rane zrelosti, u lepšem svetlu, to jest kao pozitivnije nego što su zaista bili. Pošto smo prirodno skloni da ponavljamo iskustva koja pamtimo kao dobra, ta „lažna sećanja“ mogu da nas ubede da su u prošlosti stvari bile bolje iako nisu i da iskrive našu sposobnost donošenja važnih odluka. Zahvaljujući tom dvostrukom mentalnom procesu prošlost se često zamišlja kao „zlatno doba“ – sugestivna ideja koju su u modernoj istoriji političari, od Mussolinija do Reagana, često koristili da bi prigrabili vlast.
Danas doživljavamo društvene i ekonomske promene bez premca. Zato nije neobično što oni koji se osećaju najpogođenijima skorašnjim brzim transformacijama glasaju za partije koje obećavaju povlačenje u sigurne, tople vode jučerašnjice, kada su vlade branile svoje nacionalne ekonomije, kada se moglo verovati političarima i kada roboti i stranci nisu otimali poslove belim muškarcima.
Ali ima nekoliko stvari zbog kojih bi ta tendencija trebalo da nas zabrine. Nostalgija je benigna kao zaslađivač ličnih uspomena i nadahnuće za pisanje istorijskih romana, ali može biti pogubna kao pokretač nade glasača i osnova vođenja politike. Za to ima mnogo razloga. Prvo, nostalgija je varljiva. Ona je skok u imaginarni čamac za spasavanje s broda koji zapravo ne tone. Zlatno doba u koje populistički pokreti žele da nas vrate nikada nije postojalo. Istraživanja jasno pokazuju da prošlost nije bila bolja gotovo ni po čemu. Drugo, nostalgija je opasna zato što je nazadna. Partije desnice koriste je za lukavo plasiranje svojih ksenofobičnih, seksističkih i izolacionističkih programa i sprečavanje napretka ka pravednijem društvu.
Na kraju, nostalgija podržava loše politike jer nas odvodi na putovanje u nemoguće. Rimejkovi slavnih filmova su obično loši. A u politici su oni bukvalno nemogući. Društva ne mogu da se kreću unazad – niko od nas ne može – a kada to pokušaju, rezultat je obično katastrofalan: Mugabeov Zimbabve je dobar primer. Nada da zemlja može napredovati krećući se unazad liči na vožnju uz planinski put s pogledom prikovanim za retrovizor. Budućnost može izgledati zastrašujuće i neizvesno, ali ona nam je jedina šansa. Ljudima nas i čini pre svega zagledanost u daleke horizonte.