Američki književnik, pisac i boem, kontroverzni, svojeglavi, beskompromisni i anatemisani individualista i buntovnik – Henry Miller, umetnik čiji je svet provokacije, nepristajanja, rušenja tabua i nihilizma bio smešten između ,,Jarčeve obratnice“ Njujorka (gde je rođen 26. decembra 1891. godine) i ,,Rakove obratnice“ Pariza, gde je tokom tridesetih godina 20. veka živeo boemski i napisao svoja najznačajnija književna dela (pre nego što će se u smiraj svog burnog života preseliti u Kaliforniju), jedan je od onih, velikih američkih pisaca (uz Hemingveja, naravno) koji su obeležili čitav jedan vek i čitavu jednu epohu ” svojevoljnih“ izgnanika – Amerikanaca u Parizu.
“Nemam novaca, nemam prihoda, nemam nade. Ja sam najsretniji čovek na svetu. Pre godinu dana, pre šest meseci, mislio sam da sam umetnik. Više to ne mislim, sad jesam. Sve što je literatura otpalo je od mene. Nema više knjiga koje treba napisati, bogu hvala. Šta je onda ovo? Ovo nije knjiga. Ovo je optužba, kleveta, lična uvreda. Ovo nije knjiga, u običnom smislu te reči. Ne, ovo je neprekidno vređanje, ispljuvak u lice Umetnosti, noga u zadnjicu Bogu, Čoveku, Sudbini, Vremenu, Ljubavi, Lepoti… čemu god hoćete. Ja ću vam pevati, možda malo neskladno, a pevaću vam. Pevaću vam dok crkavate, plesaću nad vašom prljavom lešinom”
Detinjstvo i ranu mladost provodi u Bruklinu, boreći se od samog početka (unutar haosa porodičnog nerazumevanja od strane roditelja) za svoje parče slobodnog neba. Shvativši rano da ga ne zanima akademski život, nošen čudesnom energijom budućeg pisca-boema, Miler počinje da radi kao taksista i bibliotekar, izdržavajući se na taj način. Kao veliki ženskaroš, imao je veliki broj avantura i nezgoda – zvanično, ženio se pet puta. Nezavisan, buntovan i neprilagođen, tražio je sebe i put ka slobodi radeći mnoštvo najrazličitijih poslova, stvarajući pritom neproverenu legendu i mit o sebi, jedan od putokaza mnogim modernim buntovnim umetnicima i otpadnicima – poput ništa manje legendarnog Charlesa Bukowskog, pre svih. Radeći kao kurir u telegrafskoj službi ,,Western uniona“ Miler počinje da piše i objavljuje svoju prvu knjigu – ,,Sklopljena krila“.
“Čak i u detinjstvu, kada mi ništa nije nedostajalo, želeo sam umreti; hteo sam se predati, jer mi se borba činila besmislenom. Shvatio sam da ništa ne mogu dokazati, osmisliti, dodati ili oduzeti produžavajući život koji nisam tražio. Sve egzistencije oko mene bile su promašene ili, ako nisu bile promašene, bile su smešne. Naročito egzistencije onih ljudi koji su uspeli u životu. Muka me hvata od ljudi koji su uspeli u životu. Činilo mi se da je ludo pokušati da promenim životni tok; ništa se ne bi moglo izmeniti, osim ako ne bih izmenio srce – ali ko može izmeniti ljudsko srce? Povremeno bi se neki prijatelj okrenuo veri: smučilo bi mi se od toga. Boga nisam trebao više nego što je on mene trebao, i kad bi ga bilo, mislim da bih kako sam često pomišljao, mirno izašao pred njega i pljunuo mu u facu”
“Najviše me je jedilo da su me ljudi na prvi pogled smatrali za dobra, prijazna, plemenita, odana i verna čoveka. Možda u meni i postoje te vrline, ali tome treba tražiti razlog jedino u mojoj ravnodušnosti i mogao sam dopustiti sebi da budem dobar, prijazan, plemenit, odan i tome slično samo zato što nisam znao šta je zavist. Zavist me nije nikada mučila. Nikada nisam ni na čemu zavidio. Naprotiv, jedino sam sve i svakoga žalio. Već od prvih dana bio sam nezavisan, ali na kriv način. Niko mi nije bio potreban jer sam želeo biti slobodan, slobodan da radim i pružam drugima samo ono što mi puhne u glavu. Ja sam bio filozof još u pelenama. U principu sam bio protiv života. U kakvom principu? Reč je o principu besmisla. Svi su se oko mene borili. Ja nisam ni prstom maknuo”
Nakon što je 1928. godine otišao na “sudbinsko“ proputovanje Evropom i razveo se od druge žene, godine 1930. Miler se seli u Pariz, ,,grad svetlosti“ i utočište mnogih američkih književnika tzv. ,,izgubljene generacije“, gde počinje da radi kao novinar, živi raskalašno-boemski i stvara većinu svojih najznačajnijih književnih dela. U Parizu nastaju Milerovi ključni, kultni romani: “Rakova obratnica“ (1934.), ,,Crno proleće“ (1936.), ,,Jarčeva obratnica“ (1939.) i trilogija ,,Ružičasto raspeće“ (,,Seksus“, ,, Pleksus“ i ,, Neksus“).
“Prošao sam mnoge ulice u mnogim zemljama ali se nigde nisam osećao tako omalovažen i ponižen kao u Americi. Zamišljam sve američke ulice zajedno kao neku vrstu zahodske jame, duhovne jame u koju sve upada; onde se sasuši i pretvara u večno govno. Ceo je kontinent strašna mora koja zrači nesreću za veliku većinu ljudi. Ja sam bio sam, jedno jedino biće na velikom piru dobrobiti i sreće (statističke dobrobiti i statističke sreće), ali nikad nisam naišao na čoveka koji bi bio istinski imućan ili istinski sretan. U svakom slučaju, za sebe sam znao da sam nesretan i siromašan, izvan mašine i izvan igre. Možda će jednog dana ponovo izniknuti mala crna braća s Filipina i možda će oživeti pobijeni Indijanci Severne i Južne Amerike da bi iznova pojahali livadama na kojima se danas izdižu gradovi rigajući vatru i kužni smrad. Čija će biti poslednja reč? Čovekova! Zemlja je njegova, jer on jeste zemlja, njena vatra, njena voda, njen vazduh, njena ruda i njeno povrće, njen duh koji je kosmički, koji je neuništiv, koji je duh svih planeta, koji se u njemu preobražava, u beskrajnim znamenjima i simbolima, u beskrajnim oblicima i pojavama”
Milerova književnost je apokaliptična, u smislu razotkrivanja licemernog i nafrakanog sveta, perfidno namazanog svim vidovima podmuklosti, laži i bolesne taštine. Njegova proza je naizgled amorfna i haotična, nihilistična i cinična, ali i esejistički prodorna i snažna poput sečiva koje se oštro zariva u kancerogeno tkivo laži i bezdušnosti sveta iluzija i zla. Miler razotkriva suštinu prevare haotičnog sveta koji ga okružuje, optužuje, pritiska, gazi i tera ga na marginu nepodobnih. Miler uzvraća udarac bez pardona – golom istinom i provokacijom protiv ograničenja i lažnog moralisanja, skidajući istovremeno tkaninu sa ljudske polnosti i dvoličnosti. Njegov mit je mit o prognanom piscu (bez boravišta, prijatelja i utočišta) gde boemština, siromaštvo i otpadništvo garantuju piščev integritet i slobodu izražavanja misli i osećanja – bez ikakve cenzure. Milerov privatni svet počiva između dva povratnika (obratnice) – između Pariza i Bruklina – Rakove i Jarčeve obratnice – evropskog i američkog duha, koje povezuje jedinstvena sloboda.
“U trenutku kada se dete rodi, ono postaje deo sveta u kojem ne vlada samo životni ritam, negi i ritam smrti. Luda želja za životom, za životom po svaku cenu, nije posledica životnog ritma u nama, već posledica ritma smrti. Ne samo što nije neophodno ustrajati u životu po svaku cenu, nego je to, ako takav život nije poželjan, čak i pogrešno. Potreba da se održiš na životu samo iz slepog nagona da pobediš smrt nije u suštini ništa drugo nego sejanje smrti”
Milerovo kultno delo – ,,Rakova obratnica“ proglašavali su čistom pornografijom, sudski zabranjivali i govorili o njemu sa zgražavanjem – kao o septičkoj jami prepunoj ljudskoj izmeta, delu neviđene opscenosti. U stvarnosti, boemski raspojasan, oslobođen i nezavisan, nadahnut punoćom življenja Henri Miler stvara autobiografski roman, priču o životu pukog siromaha koji želi postati pisac i napisati poslednju veliku knjigu, priču prepunu humora, vulgarnosti, ironije, filozofije i erotike – provokativnim, ogoljenim, kratkim i jasnim izrazom. Avanturista i odmetnik, duboko uronjen u bogato vlastito iskustvo, Miler na brutalan način daje sliku vlastitog klošarenja tridesetih godina 20 veka po ,,gradu svetlosti“ – Parizu. “Bodlerovski“ spleen Pariza – sumorno gađenje prema svemu, izbija iz podzemlja na površinu svetlosti velegrada – tu su makroi i prostitutke, homoseksualci, svi (ne)mogući gubitnici, stranci i marginalci, umetnici, boemi, hotelijeri, propali trgovci i umišljene, samozvane ,,veličine“ – čitav jedan anti-svet kao posledica zla i promašenosti jedne posrnule civilizacije i ,,kulture“. Tu je Milerov neulepšani, zloslutni i upozoravajući spleen i erotika koja razotkriva svet licemera i lažnog morala.
“O Tanja, gde je sada ona tvoja topla pička, gde oni debeli steznici, gde meki nabubreni bokovi? U mom je kurcu pedalj duga kost. Ispeglaću svaki nabor tvoje pizde. Tanja, napuhnuću se od semena. Kad te pošaljem kući, tvom Silvesteru, abdomen će te boliti, materica će ti se izvrnuti naopako. Taj tvoj Silvester! Da, on možda zna naložiti vatru, ali ja, ja znam kako se raspaljuje pizda. Kao da je gorućim strelama gađam. Tanja, jajnici ko da su ti žeravica! Da li je sada tvoj Silvester malo ljubomoran? Oseća nešto, zar ne? Oseća ostatke mog velikog kurca. Malo sam više razmaknuo obale, izglačao sam zgužvane krpice. Nakon mene možeš primati pastuve, bikove, ovnove, zmajeve, bernardince. U rektum možeš nabijati žabe krastače, šišmiše i guštere. Jebem te tako, Tanja, da ostaneš jebena. Zagrišću tvoj klitoris i ispljunuti komade velike kao dva franka.
Miler vlastitu i čovekovu izgubljenost prihvata kao jedini oblik slobode, dajući spleen Pariza u ogledalu mamurnog jutra amoralnosti i dekadencije. Neobuzdanom spiljateljskom energijom i smelošću nadilazi jezu smrti i zagušljivost nerazumnih pravila društva, anarhično uživajući u oslobađanju od svih nametnutih puritanskih i licemernih pravila i zabrana. Ugledna književnica – Anais Nin, napisala je sledeće, veoma afirmativne redove o osporavanom Milerovom romanu ,,Rakova obratnica“:
“Ako je ovde iskazana sposobnost da se šokira, da se beživotni ljudi prenu iz dubokog sna, čestitajmo sami sebi jer tragedija je našega sveta u tome što ga ništa više ne može probuditi iz njegove letargije. Potrebna nam je transfuzija. A ovde dobijamo krv i meso. Piće, hranu, smeh, žudnju, običnu strast, radoznalost, životnu stvarnost koja hrani korene naših najuzvišenijih i najnejasnijih kreacija. Ova knjiga seže do korena i kopa ispod njih, kopa u potrazi za podzemnim izvorima“.
Voleo je čitati, naročito Dostojevskog, a počeo je pisati tek sa četrdeset, kada je bio potpuno slobodan. Bio je erotski Mesija, zabranjivan i žigosan, pisac i boem koji je na osoben način opisivao seksualne pustolovine ljudi. Živeći tridestih godina prošlog veka u Parizu kao boem Miler stvara svoje najbolje knjige, prepune anarhičnih likova, seksualnih fantazija i snova, crnog i ciničnog humora kojim je snažno odražavao svoj nihilistični stav prema civilizaciji.
Milerova ,,Jarčeva obratnica“ obuhvata dvadesete godine dvadesetog veka u Njujorku, vreme kada je Miler radio u kurirskoj službi ,,Western uniona“. Miler se priseća mladosti i iznosi filozofsko viđenje i stavove o američkom duhu i kulturi, upoređene sa evropskim duhom datim u ,,Rakovoj obratnici“. I mada je u ,,Rakovoj obratnici“ on nezaposlen i živi kao klošar, a u ,, Jarčevoj obratnici“ je deo sistema i kao takav zaposlen kao deo mašinerije, oba njegova dela povezuje ista, estetika ružnog i nihilističnog: ulice, kafane, bordeli, jeftini hoteli… Miler slika marginu i marginalce, njihov osećaj kraja i propasti promašenog i zlog sveta. U njegovim apokaliptičnim delima “rak vremena izjeda svet“. Kraj je neminovan, sve je nagriženo, podložno trulenju i raspadu.
Godine 1939. Miler napušta Pariz, odlazi u Grčku, a nakon šest meseci vraća se u rodnu Ameriku. Objavljuje putopise i drame – ,,Kolos iz Marusija“(1941.), ,,Mirni dani na Klišiju“(1956.). Kao rušitelj seksualnih tabua zadaje neoprostiv udarac društvenom licemerju. Živeći na dnu, kao nekonformista koji ne pristaje ni na jednu konvenciju savremenog društva, neopterećeno i smelo naziva stvari pravim imenom izazivajući gnev samozvanih čuvara moralne čistote sveta. Vremenom, Miler dobija niz epiteta – od ,,vaginalnog speleologa“ do “totalnog revolucionara“.
Njegova kasnija dela – ,,Svet seksa“, ,,Opus Pistorium“, ,,Moloch“, ,,Ludi penis“, ,,Klimatizovana noćna mora“ – nadovezuju se stilski i tematski na jedan od najznačajnijih opusa unutar moderne američke i svetske književnosti. Poslednje decenije života Henri Miler provodi u Kaliforniji, retko objavljujući. Preminuo je 7. juna 1980. godine.
Na svoj stoički, individualistički način buntovnog nihiliste i boema, Miler se hrabro suprotstavljao apokalipsi modernog sveta, ne nudeći laka rešenja i kolektivne, demagoške obmane:
“Umesto da udaraš glavom u zid, sedni skrštenih ruku i čekaj da se zid raspadne sam od sebe. Nemoj moliti da se to dogodi! Samo sedi i gledaj kako se to događa“.
Američki pesnik Karl Šapiro nazvao je Milera ,,Gandi s penisom“, dok ga je čuveni američki književnik Norman Majler smatrao ,,genijem, tek nešto manjim od Dostojevskog“. Sam Henri Miler isticao je s ponosom da nikada nije pripadao nijednom klubu, loži, društvenoj ili političkoj organizaciji, tvrdeći da je
“samo neposredno iskustvo važno, imamo samo jedan život“.
Njegova beskompromisna, šokantna i brutalno iskrena literatura jedinstvena je hronika radosti življenja vlastitog života. Njegov zgusnuti, erotikom nabijen i lepljiv spleen čudesno je duhovno iskustvo svakom narednom čitaocu, dovoljno hrabrom i uvrnutom da se prepusti čarima jedne krajnje originalne i anarhične(underground) literature – jednog hrabrog putovanja na kraj noći.