Yanis Varoufakis: Ironija je da su brisanje granica i trijumf jedinstvenog tržišta umanjili vrijednost i podijelili europska kulturna dobra. “Dvostruki život Veronike”
1. Evropa: Od podele do fragmentacije
Kako je padala Gvozdena zavesa, film “Dvostruki život Veronike” (1991.) Kšištofa Kišlovskog je ne samo elegantno zabeležio emotivni udar evropske posleratne podele, već je i prikazao mračnu zebnju zbog obećane “Evropske Unije”. Kišlovski koristi jaku vezu između dva stranca koja izgledaju identično, Veroniku u Poljskoj i Veronik u Francuskoj (obe uloge igra Iren Žakob). Sreću se samo jednom i to kada Evropa treba ponovo da se ujedini. Srećna što je upravo pozvana na audiciju za jednu veliku ulogu, Veronika žuri kući preko glavnog trga u Krakovu, samo da bi se našla u sred demonstracija. Jedan demonstrant joj slučajno obori torbu iz koje ispada partitura. Dok skuplja listove, primećuje Veronik koja ulazi u turistički autobus. Njihovi pogledi se sreću u deliću sekunde. Posle uspešne audicije, Veronika dobija ulogu soliste, ali dok daje sve od sebe pevajući na premijeri, pada na sceni i umire. U istom trenutku u Parizu, Veronik obuzima duboka, neobjašnjiva tuga.
Emotivna i muzička sprega (dele ljubav prema istoj vrsti muzike) koju Veronik oseća prema svojoj poljskoj dvojnici kao i radikalno odsustvo koje je osetila pole Veronikine smrti simobilizuju solidarnost i kulturnu i duhovnu vezu između zapadnih Evropljana i onih koji su ostali iza Gvozdene zavese, čak i prema južnjacima u Grčkoj ili Španiji koje je fašizam pritiskao sve do sredine sedamdesetih godina prošlog veka. Filmovi kao “Veronika” i “Z” (1969.) Koste Gavrasa ovaploćuju evropsku kulturno zajedništvo koje ne samo da je preživelo, već je i raslo u senci ovih oštrih podela.
Da li bi jedna ovakva filmska elegija mogla da se pojavi u današnjoj “ujedinjenoj” Evropi? Ironija našeg sadašnjeg trenutka je da su brisanje granica i trijumf jedinstvenog tržišta umanjili vrednost i podelili evropska kulturna dobra. Danas bi Veronika mogla da dobije ugovor za snimanje u Parizu ili u Londonu, ali bi njena muzika bila “homogenizovana” u okviru globalnog muzičkog i umetničkog tržišta koje ne poznaje granice i kome nedostaje suština. Muzika, umetnost, čak i pozorište su se našli pod okriljem istih sila tržišta, koje predvode institucije sa sedištem u Briselu i koje su potom “izlagane” na blokbasterkim izložbama, ili izvođene na marketinški dobro plasiranim koncertnim turnejama, na koijma su zvezde postmodernistički kustosi, poznati dirigenti i, naravno, njihovi korporativni sponzori.
Ukratko, umesto da ih muzika, emocija, krivica i kultura povezuju, Veronik i Veronika bi danas bile povezane ugovorom koji bi sastavila neke velika advokatska firma. Veronik bi nesumnjivo strepela od toga da bi Veronika mogla da se preseli u Pariz i … otme joj posao. U teškim vremenima u kojima živimo više nema mesta za film poput Veronike.
2. Kultura i evropsko jedinstveno tržište
Gledajući naniže sa visine čuvenog točka u zabavnom parku Prater u Beču, Hari Lajm (koga tumači Orson Vels u “Trećem čoveku” iz 1949.) je izneo drsku kulturnu teoriju: “Za trideset godina pod Bordžijama, u Italiji su imali rat, teror, ubistva, krvoproliće. Iznedrili su Mikelanđela, Leonarda Da Vinčija i renesansu. U Švajcarskoj su imali bratsku ljubav i petsto godina demokratije i mira. I šta su napravili? Sat sa kukavicom.”
“Z” Coste Gavrasa
Koliko god beskrupulozno bilo to što je Lajm rekao, visoka evropska kultura je natopljena krvlju i poduprta konfliktom. Umetnost i muzika su daleko od toga da budu dobroćudna obeležja koja samo krase evropsku civilizaciju.
Pikaso je jednom rekao da cilj slike nije da ukrašava već da deluje kao “oružje protiv neprijatelja”.Betoven je posvetio svoju Devetu simfoniju Napoleonu, da bi potom posvetu u besu pocepao.
D. H. Lorens je snažno prezirao demokratiju sa mrvicom ogorčenog antisemitizma, ubačenog za svaki slučaj. Poezija Ezre Paund je slavila njegovu nemerljivu ljubav prema evropskoj kulturi, što mu, nažalost. nije bila prepreka da veliča fašizam.
Svojevremeno je Herman Gering napravio duhovitu opasku: “Kada neko pomene svetsku kulturu, ja potegnem svoj Brauning”. Bio je u pravu kada je mislio da je kultura opasno oružje. Osim, naravno, ako je ne preoblikuju stručnjaci galeristi, ako je vešti kustosi ne učine još postmodernijom, i ako je ne sterilišu kroz mašinu za mlevenje mesa koju čine procedure za finansiranje od strqne Evropske komisije. Gering nikada nije shvatio da ne treba da se maši za svoj pištolj! Za razoružavanje kulture, dovoljno je naterati je da se vrti u rotacionim vratima između jedinstvenog tržišta i evropske birokratije. Zašto slati jurišnike u pozorištu i ateljeu kada birokrate, akcionari i kustosi mogu da eliminišu kulturni potencijal za političku subverziju, tako što će ga zajedno sa razigranošću razmeniti na kulturnoj berzi na kojoj se trguje i nakitom, automobilima, elektronskim uređajima i otrovnim finansijskim derivativima?
Već decenijama robna vrednost pobeđuje nad svim ostalim vrstama vrednosti, uključujući i kulturnu. Od sedamdesetih godina prošlog veka, finansije upravljaju industrijom, a neoliberalizam nas je preobratio u novu veru po kojoj su tržišta početak i kraj, pre nego sredstvo koje vodi višem cilju. Stoga smo razvili radikalnu nesposobnost da imamo misli koje je prošlost sa više pouzdanja dozvoljavala : da poezija i muzika mogu same po sebi da budu vredne, da je vrednost nemoguće svesti samo na cenu, da nije sve pitanje potražnje i ponude, da nemogućnost da se privatizuje miris poljane nije problem koji čeka na “tehničko rešenje”.
Iako je komodizacija robe globalni fenomen, poprimio je posebno otrovan oblik u Evropskoj uniji u vreme izlaska filma Veronika. Ne zato što je Evropa postala isuviše mirna, previše ujedinjena da bi kultura mogla da cveta, već zbog toga što je bivalo manje prostora za javnu delatnost. Nema ništa loše u ideji o jedinstvenom tržištu, od Atlantika do Ukrajine i od Šetlanda do Krita. Granice su grozni ožiljci na karti i što ih se pre rešimo, tim bolje. Problem je što tržišne ekonomije zahtevaju moćan demos koji potom treba da dovedu u ravnotežu, da ga stabilizuju, da ga civilizuju. Kako bi Evropu održali civilizovanom, a evropsku kulturu “opasnom”, jedinstvenom evropskom tržištu je bila neophodna velika demokratska država. Umesto toga, kako su se nacionalne države povlačile, vlast je preuzimala potpuno nedemokratska centralizovana birokratija. Pojava gigantskog tržišta i kolosalne birokratije je dovela do bezbožne alijanse između robne vrednosti i birokratskih zqaovesti na štetu kulturnih i političkih vrednosti koje su Evropljani bolno vekovima stvarali.
3. Podeljeni istom valutom
Jednog dosadnog jesenjeg popodneva 1978. godine, dva čoveka su odišući autoritetom, ušla u kapelu u kojoj su ostaci Karla Velikog počivali jedanaest vekova. Upravo su sklopili sporazum koji je bio osnova za Evropski monetarni sistem koji će na kraju iznedriti evro. Jednog od njih, francuskog predsednika Valeri Žiskar D’Estena je proganjalo sećanje na prethodni eksperiment sa monetarnom unijom – nesrećni međuratni zlatni standard. I drugi hodočasnik, nemački kancelar Helmut Šmit je takođe bio zabrinut, plašeći se negativne reakcije Bundesbanke. Kako bi ugušili svoje strepnje, Žiskar i Šmit su utehu i legitimitet potražili u ostavštini hrišćanskog kralja koji među evropskim tradicionalistima predstavlja simbol težnje za evropskim jedinstvom.
Kada su se nekoliko decenija kasnije pojavile prve novčanice evra na njima su bili štampani kulturni znaci neumitne propasti. Pogledajte bilo koju novčanicu evra. Šta vidite? Dekorativne lukove i mostove. Samo što su u pitanju fiktivni lukovi i nepostojeći mostovi! Kontinent krcat kulturnim blagom je, što je potpuno neverovatno, izabrao da svoje nove novčanice ukrasi nečim drugim. Zašto? Zato što birokrate nisu želele da štampaju bilo šta “opasno” na novom novcu. Čak i neko ko ništa ne zna o ekonomiji i o groznoj arhitekturi Evrozone, posle samo jednog pogleda na kulturnu pustinju na novčanicama evra može da pogodi šta će se desiti. Trideset i šest godina posle Žiskarovog i Šmitovog evro-kič “hodočašća”, nekada kulturno ujedinjen kontinent (uprkos sukobljenim temperamentima, nasleđima ratova, različitim jezicima i Gvozdenoj zavesi) je sada podeljen zajedničkom monetom. Na osnovu jednog besmislenog tumačenja Ezopove basne, prema kome mravi žive na protestantskom severu Evrope, dok skakavci žive na jugu (i u Irskoj!), kriza loše osmišljene monetarne i ekonomske zajednice je jezgro Evrope dovela do uznapredovale faze raspadanja.
4. Epilog
Rimsko carstvo je doživelo imploziju kada je njegovo unutrašnje jezgoro postalo isuviše krto, dok su se granice dalje širile prema istoku. Kulturni vakum, poznat kao srednji vek, je bio rezultat te implozije. Danas, Evropska unija se takođe suočava sa raspadanjem sopstvenog jezgra dok se širi ka istoku. Dok jedna nacija za drugom biva osuđena na fiskalno mučenje, dok se narodi okreću jedni protiv drugih, dok jedan deo Evropljanja biva sve više ubeđen da zaslužuje više od drugih, bez ozbiljne diskusije na temu stvaranja racionalne ekonomske arhitekture, evropsko jezgro opasno slabi i sprege solidarnosti pucaju.
I evo gde je ironija : pre nego što su nestale granice, film poput “Dvostrukog života Veronike” je imao isti odjek u Parizu, Londonu ili Štutgartu. Danas, sličan film ne bi imao taj efekat. Veronika i Veronik ne bi imale takav odnos, takvu mističnu vezu. Našle bi se jedna protiv druge u kontekstu beskrupuloznog jedinstvenog tržišta gde solidarnost evocira predatorske zajmove i bespovratnu pomoć, a kultura koja nema cenu nema smisla.
Izvor: h-alter