Nismo li se svi zbunili poslednjih decenija, zaboravljajući da ime “komunizam” označava onaj krajnji horizont naše emancipatorske borbe? Vreme je da se prisetimo ove reči – njegova puna javna rehabilitacija po sebi bi bio autentičan politički događaj. assange.rt.co.
Decembra 2013. posetio sam Džulijana Asanža u ambasadi Ekvadora koja se nalazi odmah posle Harrodsa u Londonu. Bilo je to prilično depresivno iskustvo, uprkos ljubaznom osoblju. Ambasada je u stvari šestosoban stan bez dvorišta pa Asanž ne može ni da protegne noge na svežem vazduhu. Ne može da izađe iz stana u hodnik zgrade – tamo ga čekaju policajci. Desetak njih se sve vreme vrzmaju oko kuće i po zgradama u okolini; jedan stoji ispod prozorčića od toaleta iza kuće, u slučaju da Asanžu padne na pamet da se tuda provuče. Stan se prisluškuje sa svih strana, internet je sumnjivo spor…
Zašto je britanska država odlučila da rasporedi oko 50 ljudi koji puno radno vreme provode stražareći oko Asanža ne bi li ga držala pod kontrolom, izgovarajući se njegovim odbijanjem da ode u Švedsku na ispitivanje o manjim seksualnim prestupima (i dalje nema optužbe protiv njega!)? Da sam tačerijanac pitao bih: gde je tu politika štednje? Da nikogovića kao što sam ja traži švedska policija za slično ispitivanje, da li bi Britanija takođe poslala pedesetoro ljudi da me čuvaju? Ozbiljno pitanje glasi: otkud takva besmisleno preterana želja za osvetom? Šta su Asanž, njegove kolege i uzbunjivači učinili da to zasluže?
Foto: Žižek i Assange za jednog od ranijih susreta (assange.rt.co.)
Žak Lakan je za aksiom etike psihoanalize predložio sledeće: “Ne kompromituj svoju žudnju.” Ne odnosi li se ovaj aksiom i na postupak uzbunjivača? Uprkos svim rizicima kojima se izlažu, uzbunjivači nisu spremni da prave kompromis – a šta bi bio predmet tog kompormisa? Ovo pitanje nas vodi do ideje o događaju: Asanž i njegovi saradnici upriličili su autentičan politički događaj – a tada i nasilna reakcija vlasti postaje lako razumljiva. Asanž i saradnici često se optužuju za izdaju, ali oni su u očima vlasti nešto još i gore – ili, da citiram Alenku Zupančič:
“Čak i da je Snouden imao zadatak da potajno proda informacije drugoj obaveštajnoj službi, ovaj čin bi se i dalje vodio kao deo ‘patriotskih igara’ pa bi, ako je to potrebno, bio i likvidiran kao ‘izdajnik’. Međutim, u Snoudenovom slučaju, imamo posla s nečim sasvim drugačijim. Na delu je gest koji dovodi upitanje samu logiku, sam status quo koji već neko vreme služi kao jedini temelj čitave ‘Zapadne’ (ne)politike. Gest kojim se rizikuje sve, ne računajući na profit i bez sopstvenog uloga: gest zahteva rizik jer je zasnovan na zaključku da postojeći poredak naprosto nije dobar. Snouden nije predložio nikakvu alternativu. Snouden ili, radije, logika njegovog gesta, kao što je to prethodno bio gest Bredlija Meninga – jeste alternativa.”
Prodor Vikiliksa zgodno je sažet u Asanžovom ironičnom opisu sebe kao “špijuna za narod”: “špijuniranje za narod” nije direktna negacija špijunskog naloga (to bi pre bila uloga dvostrukog agenta, kroz prodaju tajni neprijatelju) već negacija samog špijuniranja, tj. ono podriva univerzalni princip špijuniranja, princip tajnosti, budući da mu je cilj da tajne učini javnim. Tako ono dejstvuje slično kao što je marksistička “diktatura proletarijata” trebalo da dejstvuje (ali, naravno, retko jeste): kao preteća negacija samog principa diktature. Onima koji i dalje od komunizma prave strašilo, trebalo bi odgovoriti: ono što Vikiliks radi jeste praksa komunizma. Vikiliks naprosto ostvaruje informatičku zajednicu.
U borbi ideja, uspon buržoaske modernosti ogledao se u francuskoj Enciklopediji, gigantskom poduhvatu predstavljanja svog raspoloživog, sistematizovanog znanja širokoj publici – to znanje nije bilo namenjeno državi, već javnosti kao takvoj. Moglo bi izgledati da Vikipedija već jeste enciklopedija današnjice, ali nešto tu nedostaje: znanje koje se ignoriše i potiskuje iz javne sfere, a potiskuje se jer se upravo bavi načinom na koji nas državni mehanizmi i agencije kontrolišu i regulišu. Cilj Vikiliksa trebalo bi da bude da se to znanje učini raspoloživim, svima nama dostupnim jednostavnim klikom. Asanž je zapravo savremeni Dalember, organizator te nove enciklopedije, istinske narodne enciklopedije 21. veka. Od suštinskog je značaja što je ova nova enciklopedija stekla nezavisnu međunarodnu bazu, čime je ponižavajuća igra jedne velike države protiv druge (gde Snouden mora da traži zaštitu u Rusiji) zauzdana i svedena na minimum. Naš aksiom bi trebalo da glasi da su Snouden i Pussy Riot deo iste borbe – koja je to borba?
Naša informatička zajednica od nedavno se pojavljuje kao jedan od ključnih domena klasne borbe u svoja dva aspekta, ekonomskom u užem smislu i socio-političkom. S jedne strane, novi digitalni mediji su nas uveli u ćorsokak “intelektualne svojine”. Svetska mreža izgleda da je po svojoj prirodi komunistička, sklona slobodnom protoku podataka – fizički nosači kao što su CD i DVD polako nestaju, milioni ljudi jednostavno skidaju muziku i snimke, uglavnom besplatno. Zato je poslovni establišment preduzeo očajničku borbu da u ovaj protok nametne oblik privatne imovine. S druge strane, digitalni mediji (posebno s obzirom na gotovo univerzalni pristup webu i mobilnim telefonom) milionima običnih ljudi otvaraju nove puteve da uspostave mrežu i koordiniraju svoje zajedničke aktivnosti, dok istovremeno državnim agencijama i privatnim kompanijama pružaju neslućene mogućnosti praćenja naših javnih i privatnih dela. To je borba u koju se Vikiliks umešao na tako eksplozivan način.
U svojim zapisima Ka definiciji kulture, T. S. Eliot primećuje da postoje trenuci u kojima je jedini izbor onaj između jeresi i bezverja, kada je jedini način da se sačuva religija preduzeti sektaški otklon od njenog glavnog tela. Tako je postupio Vikiliks: njegove aktivnosti zasnovane su na uvidu da će se naša demokratija sačuvati u životu samo ukoliko preduzmemo sektaški otklon od institucionalne lešine državnog apartusa i mehanizama. Time je Vikiliks učinio nešto nečuveno, redefinišući koordinate onoga što važi za moguće ili dopustivo u javnoj sferi. Knjigu o ideji “događaja” napisao sam upravo da bih otvorio prostor za pravilno razumevanje fenomena kao što je Vikiliks, kada politički čin ne samo da narušava preovlađujuća pravila već i stvara svoja nova pravila i nameće nove etičke standarde. Ono što smo do sada uzimali za samorazumljivo – pravo države da nas nadzire i kontroliše – danas se ukazuje kao duboko problematično; ono što smo do sada opažali kao kriminal, kao čin izdaje – otkrivanje državnih tajni – danas se pojavljuje kao herojski etički čin.
Iz ovog kratkog opisa već možemo videti kako se jedan događaj locira unutar narativnog polja. Naše istorijsko iskustvo formira se kao narativ, tj stvarna zbivanja uvek smeštamo u okvir narativa koji ih čini delom smislene priče. Problemi nastaju kada neočekivani i dramatični obrt događaja – izbijanje rata, duboka ekonomska kriza – više ne može da se uključi u konzistentan narativ. U tom trenutku, sve zavisi od toga kako će se ovaj katastrofičan obrt prevesti u simbole, na koju će se ideološku interpretaciju ili priču osloniti i odrediti opštu percepciju krize. Kada se normalan tok događaja prekine traumom, polje je otvoreno za ideološko nadmetanje – na primer, u Nemačkoj kasnih dvadesetih, Hitler je osvojio trku za narativ koji će Nemcima objasniti razloge za krizu Vajmarske republike i najbolji način izlaska iz nje (njegov zaplet je bio jevrejska zavera); u Francuskoj je 1940. narativ maršala Petena odneo pobedu u objašnjenju uzroka francuskog poraza. Isto važi i za tekuću finansijsku i ekonomsku krizu: koji će narativ prevladati? Hoće li to biti neoliberalni, koji krivi jaku državu; konzervativni, koji oplakuje izgubljene tradicionalne vrednosti; ili radikalno levi, koji zastupa radikalne emancipatorske politike? Događaj je uspešan aranžman novog narativa koji istorijsku situaciju ponovo čini čitljivom onima koji su uhvaćeni u njenu klopku.
Važna lekcija iz ovog primera o fašizmu je da postoje i oni događaji koje bismo mogli nazvati negativnim. Zamislimo društvo koje je u svoju etičku suštinu u potpunosti integrisalo velike aksiome moderne o slobodi, jednakosti, demokratskim pravima, o dužnosti društva da omogućava obrazovanje i osnovnu zdravstvenu zaštitu svim svojim članovima; o društvu koje rasizam ili seksizam smatra prosto neprihvatljivim i smešnim – gde čak nema smisla ni diskutovati protiv rasizma, budući da se svako ko otvoreno zagovara rasizam smesta opaža kao uvrnuti ekscentrik kojeg se ne može shvatati ozbiljno, itd. Ali zatim, korak po korak, ova postignuća se gube, počinje da se otvoreno propagira rasizam, tortura itd. Nije li Hitler učinio nešto slično tome? Nije li njegova poruka nemačkom narodu bila “Yes, we can…” – ubijati Jevreje, ugušiti demokratiju, postupati rasistički, napadati druge nacije? Ne svedočimo li sličnim procesima danas? Sredinom 2013. dva javna protesta najavljena su u Hrvatskoj, u zemlji koja se nalazi u teškoj ekonomskoj krizi, sa visokom stopom nezaposlenosti i dubokim osećanjem očaja među stanovništvom: sindikati su pokušali da organizuju okupljanje u ime radničkih prava, dok su nacionalisti sa krajnje desnice pokrenuli proteste protiv upotrebe ćirilice na javnim ustanovama u gradovima sa srpskom manjinom. Prva inicijativa je na zagrebački trg izvela tek nekoliko stotina ljudi, dok je druga uspešno mobilisala na stotine hiljada, kao i raniji fundamentalistički pokret protiv gej brakova. Hrvatska nije izuzetak u tom smislu: od Balkana do Skandinavije, od SAD-a do Izraela, od centralne Afrike do Indije, pomalja se novo Mračno doba razobručenih etničkih i verskih strasti dok se vrednosti Prosvetiteljstva povlače. Ove strasti vrebaju iz potaje sve vreme, ali se sada već besramno otvoreno ispoljavaju.
Tekući proces podrivanja samih temelja naših emancipatorskih postignuća odvija se na različitim nivoima. Diskusija da li je water boarding tortura ili ne, očigledna je besmislica: zbog čega bi, ako ne zbog boli i straha od smrti, ovaj postupak naveo tvrdokorne osumnjičenike za teror da progovore? Što se tiče zamene reči “tortura” frazom “proširena tehnika ispitivanja”, trebalo bi primetiti da ovde imamo posla sa ekstenzijom politički korektne logike: upravo onako kako “hendikepiran” postaje “fizički izazvan”, “trotura” postaje “proširena tehnika ispitivanja” – pa, što da ne, i “silovanje” bi moglo postati “proširena tehnika zavođenja”. Trebalo bi insistirati na ovoj paraleli između torture i silovanja: šta bi bilo kada bi se u nekom filmu brutalno silovanje prikazalo na neutralan način, s tvrdnjom da treba da izbegavamo jeftino moralisanje i počnemo da razmišljamo o silovanju u svoj njegovoj složenosti? Instinkt nam govori da je ovde nešto užasno pogrešno: voleo bih da živim u društvu u kojem se silovanje jednostavno smatra neprihvatljivim, u toj meri da svako ko uopšte raspravlja o tome izgleda kao ekscentrični idiot, a ne u društvu u kojem je nužno ubeđivati se protiv silovanja. Isto važi i za torturu: znak etičkog napretka jeste činjenica da se tortura “dogmatski” odbacuje kao odvratna, i nema potrebe da se o tome dalje raspravlja. Šta ostaje od “realističkog” argumenta: torture je uvek bilo, čak i više u (nedavnoj) prošlosti, pa zar nije bolje da se o tome bar javno razgovara? Upravo je u tome problem: ako je torture uvek bilo, zašto nam oni koji imaju moć sada o tome otvoreno govore? Samo je jedan odgovor: da ju normalizuju, tj snize naše etičke standarde.
Od suštinske je važnosti videti ovu etičku regresiju kao naličje eksplozivnog razvoja globalnog kapitalizma – to su dve strane iste medalje. Dakle, gde smo danas? Možda i nismo nigde, već samo naginjemo na vrlo specifičan način. U blizini dečijeg muzeja u Seulu nalazi se čudna skulptura koja neposvećenima može izgledati kao uprizorenje krajnje nepristojnosti: čini se kao da su mladići gurnuli glave jedan drugom u zadnjice, dok je prvi u redu licem zaronio u prepone dečaka koji stoji naspram grupe. Ako se raspitamo, saznaćemo da skulptura prikazuje malttukbakgi, zabavnu igru koju u Koreji igraju i dečaci i devojčice sve do srednje škole. Grupa je podeljena u dva tima; iz tima A neko stoji uspravno oslonjen na zid dok se drugi poređaju jedan iza drugog i tako formiraju oblik velikog konja. Članovi tima B zatim što većom silinom naskaču jedan za drugim na ovog ljudskog konja; ako bilo ko iz bilo kog tima padne na pod, njegov tim gubi.
Foto: New Statesman
Nije li ova skulptura savršena metafora za nas, običan svet, za škripac u kom smo se zatekli u savremenom globalnom kapitalizmu? Naš pogled je ograničen zadnjicom tipa koji stoji ispred nas, dok smo ubeđeni da nam je Šef onaj uspravljeni, na čije prepone čekamo svoj red – ali pravi Šef, kojeg ne vidimo, jeste onaj ko nam skače na kičmu, autonomni pokret kapitala.
Kako bi onda trebalo da postupimo u tako neprijatnoj situaciji? U škotskom jeziku postoji predivan glagol tartle koji označava onaj nezgodni trenutak kada govornik na trenutak zaboravi nečije ime (obično ime svog sagovornika), a glagol se koristi da bi se izbeglo slučajno brukanje. Nismo li se svi zbunili poslednjih decenija, zaboravljajući da ime “komunizam” označava onaj krajnji horizont naše emancipatorske borbe? Vreme je da se prisetimo ove reči – njegova puna javna rehabilitacija po sebi bi bio autentičan politički događaj.
Izvor: h-alter