Kriza klime zatekla nas je u trenutku kada su politički i društveni uvjeti osobito loši za probleme ovakve vrste i značaja – bilo je to pred sam kraj veselih osamdesetih kada se krenulo u globalni križarski pohod za deregulirani kapitalizam. Klimatske promjene čine problem koji zahtijeva zajedničku akciju kakvu čovječanstvo nikada nije ostvarilo. Foto: Luka Tomac
Ovo je priča o neskladu.
Kada opisuju neke od već postojećih efekata klimatskih promena koji su posebno uznemirujući, ekolozi ih nazivaju “neslaganje” ili “neusklađenost”. To je proces u kojem usled globalnog zagrevanja životinje gube korak sa svojim okruženjem, posebno u vreme parenja kada recimo neuspeh u pronalasku hrane može dovesti do naglog izumiranja jedinki.
Migracioni obrasci mnogih vrsta ptica pevačica, na primer, tokom milenijuma su tako podešeni da se jaja izležu tačno u vreme kada gusenica ima u izobilju za gladne mladunce. Ali proleće sada počinje ranije, gusenice se ranije legu što znači da će ih u nekim oblastima biti manje kad stignu pilići. Kada severnoamerički jeleni danas stignu u oblast na zapadnom Grenlandu gde se rađaju mladunci, već su omašili period listanja biljaka kojima se hrane hiljadama godina, a koje sada zbog porasta temperature ranije započinju svoj godišnji proces. Srne zato imaju manje snage za laktaciju, reprodukciju i ishranu mladih; ovaj nesklad utiče na bitno smanjenje broja novorođenih jelena i stope preživljavanja.
Naučnici proučavaju slučajeve nesklada uzrokovanog klimom među desetinama vrsta, od arktičkih čigri do šarenih muharica. Ali jednu značajnu vrstu ne tretiraju – nas. Homo sapiens. I mi smo pogođeni neskladom, premda više u kulturno-istorijskom nego u biološkom smislu. Kriza klime zadesila nas je baš u trenutku kada su politički i društveni uslovi osobito loši za probleme ovakve vrste i značaja – bilo je to pred sam kraj veselih osamdesetih kada se krenulo u globalni krstaški pohod za deregulisani kapitalizam. Klimatske promene čine zajednički problem koji zahteva zajedničku akciju kakvu čovečanstvo nikada zapravo nije ostvarilo. Pa ipak je kriza postala deo preovlađujuće svesti usred ideološkog rata koji se vodi oko same ideje zajedništva.
Nesklad je stvorio svakovrsne barijere za našu sposobnost da učinkovito odgovorimo na krizu. Korporativna moć narasla je baš u trenutku kada je trebalo da stavimo ponašanje korporacija pod naročitu kontrolu kako bi zaštitili život na zemlji. Regulacija je postala ružna reč baš onda kada su nam te snage bile najpotrebnije. Na vodeća mesta došla je klasa političara koja ume samo da demontira i isprazni javne institucije, baš u trenutku kada je institucije trebalo utvrditi i iznova osmisliti. Na leđa nam je navaljen teret aparatusa za dilove na “slobodnom tržištu” koji vezuje ruke baš onda kada je u odlučivanju bila potrebna najveća fleksibilnost za masovnu energetsku tranziciju.
Suočavanje sa ovim različitim strukturnim ograničenjima za narednu ekonomiju kritični je posao svakog ozbiljnog klimatskog pokreta. Ali to nije jedini zadatak. Potrebno je da se suočimo sa neskladom između klimatskih promena i dominacije tržišta koji i nama samima otežava da sagledamo ovu najurgentniju humanitarnu krizu. Naš svakodnevni život preinačen je tržišnim i tehnološkim trijumfalizmom i to nam je bitno umanjilo moć opažanja, nužnu za razumevanje da su klimatske promene stvarne – a naročito za smelost da verujemo da je drugačiji način života moguć.
Arktik se topi, Foto: Luka Tomac
A, gle čuda, baš kada je nam je bilo potrebno da se okupimo, naša javna sfera je počela da se dezintegriše; kada je trebalo manje da trošimo, konzumerizam je doslovno zavladao svakim apsektom našeg života; ubrzali smo kada je trebalo da usporimo i obratimo pažnju; i baš onda kada su nam zatrebali širi vremenski horizonti, bili smo u stanju da sagledamo samo neposrednu sadašnjost.
To je naša nesuklađenost izazvana klimatskim promenama, a ne pogađa samo našu vrstu već potencijalno i sve druge vrste na planeti.
Dobra vest je da smo, za razliku od sobova i ptica pevačica, mi ljudi blagosloveni sposobnošću rezonovanja a time i mogućnošću za plansko prilagođavanje; sposobni smo da menjamo stare modele ponašanja izvanrednom brzinom. Ako nas preovlađujuće ideje naše kulture ometaju u spasavanju samih sebe, u našoj je moći da te ideje promenimo. Ali prvo treba da razumemo prirodu našeg ličnog klimatskog nesklada.
Klimatske promene nalažu manju potrošnju, a mi znamo samo da trošimo. Promena klime nije problem koji se može rešiti prostom zamenom stvari koje kupujemo – hibrid umesto džipa, takse za ugljen-dioksid kad letimo avionom. U suštini, ova kriza je izazvana preteranom potrošnjom relativno bogatih, što znači da će manični potrošači morati da troše manje.
Problem nije u “ljudskoj prirodi”, kako nam se to često govori. Potreba da ovoliko kupujemo nije nam urođena; ne tako davno, bili smo sasvim srećni (u mnogim slučajevima i srećniji) kada smo trošili daleko manje. Problem je sve veća uloga koju je konzumiranje steklo upravo u naše doba.
Kasni kapitalizam nas uči da se oblikujemo prema svojim potrošačkim izborima: kroz kupovinu formiramo svoj identitet, pronalazimo sebi zajednicu i izražavamo se. Reći ljudima da ne mogu više da kupuju koliko im je volja jer su planetarni resursi preopterećeni, razumeće se kao napad, kao da im se kaže da više ne mogu da budu ono što jesu. Verovatno je zbog toga iz prvobitne ekološke parole – “smanji, ponovo upotrebi, recikliraj” – samo treća pouka privukla pažnju jer nam dopušta da kupujemo do mile volje sve dok smeće odlažemo u pravu kantu. Druge dve koje nalažu da trošimo manje uglavnom su već od samog početka bile osuđene na propast.
Klima se menja sporo a mi smo brzi. Dok putujete brzim vozom kroz ruralne predele izgleda kao da sve pored čega prolazite stoji u mestu: ljudi, traktori, vozila na seoskom putu. Naravno, i oni se kreću. Kreću se ali tako sporo u odnosu na voz da izgleda kao da stoje.
Tako je i sa promenom klime. Naša kultura, koja radi na fosilna goriva, jeste taj brzi voz koji juri ka sledećem kvartalnom izveštaju, sledećem izbornom ciklusu, sledećoj diverziji pažnje ili parčetu lične potvrde preko smartfona i tableta. Promene klime su kao prizor iz kupea: s naše tačke gledišta izgledaju statične, ali se njihov usporeni proces meri povlačenjem polarnog leda, nabujalim rekama i postepenim porastom temperature. Ako se ne obuzdaju, klimatske promene će se gotovo izvesno ubrzati dovoljno da nam na kraju privuku pažnju – ostrvske države zbrisane sa mape, super oluje koje potapaju gradove. Ali do tada će možda već biti kasno da bismo išta promenili, jer će tada početi doba ozbiljnih posledica.
Klimatska promena je lokalna, a mi smo svuda istovremeno. Problem nije samo u tome što se prebrzo krećemo. Prostori na kojima se promene događaju vrlo su lokalni: rano cvetanje određene biljke, neobično tanak sloj leda na jezeru, kasni povratak ptica selica. Da bi se ove tanane promene opazile, potrebna je bliska povezanost sa određenim ekosistemom. Takva vrsta zajedništva postoji samo ako neposrednu okolinu dobro poznajemo, ne samo kao scenografiju već kao egzistencijalno okruženje, gde se znanja o lokalnom ekosistemu prenose sa osećanjem svetog zaloga sa jedne generacije na drugu.
To je sve ređe u urbanizovanom, industrijalizovanom svetu. Skloni smo da lako napustimo svoj ekosistem – zbog novog posla, nove škole, nove ljubavi. Tako se odsecamo od znanja koje smo prikupili na svom prethodnom staništu, kao i od znanja naših predaka (koji su, bar u mom slučaju, i sami često migrirali).
Naomi Klein, Foto: M.K.
Svakodnevni život čak i onih od nas koji uspeju da ostanu, može se odvojiti od fizičkog prostora na kojem živimo. Sakrivene od prirodnih elemenata u kontrolisanom okruženju svog doma, radnog mesta i prevoza, lako nas mimoiđu promene koje se događaju u prirodi. Nećemo ni znati da najteža suša u istoriji uništava useve na farmama u okolini našeg urbanog naselja, jer se po supermarketima i dalje gomilaju uvezeni proizvodi, dok po čitav dan kamioni istovaruju nove pošiljke. Potrebno je nešto zastrašujuće – kao uragan koji obori sve ranije rekorde, ili poplava koja uništi na hiljade kuća – da bismo primetili kako nešto stvarno nije u redu. Pa čak i tada s mukom održavamo pažnju na duže vreme, jer nas nova kriza čeka i pre nego što se utisci slegnu.
U međuvremenu, klimatske promene svakodnevno stvaraju sve više iskorenjenih, kako prirodne katastrofe, uništeni usevi, izgladnela stoka i etnički konflikti podstaknuti bitkom oko resursa primoravaju sve više ljudi da napuste domove svojih predaka. Sa svakom ljudskom migracijom gubi se još više suštinskih veza sa određenim ekosistemom, i sve je manje ljudi koji čuju zemlju.
Zagađivači su nevidljivi, a mi više ne verujemo u ono što ne možemo videti. Kada se desila havarija na bušotini British Petroleuma na platformama Makondo 2010. i bujica nafte se izlila u Meksički zaliv, od predsednika kompanije Tonija Hejvorda čuli smo da je “Meksički zaliv veoma velik. Količina izlivene nafte i disperzanata kojima se mrlja razgrađuje sićušna je u odnosu na ukupnu količinu vode”. Saopštenje je u to vreme s pravom izazvalo podsmeh, ali je Hejvord samo izrazio jedno od najdubljih uverenja savremene kulture: ono što ne možemo videti ne može nam škoditi i, zapravo, jedva da postoji.
Na UN-ovim klimatskim konferencijama nije postignut obvezujući dogovor
Naša ekonomija se u velikoj meri oslanja na pretpostavku da za otpad uvek postoji neko “mesto izvan”. Naše đubre ide tamo kada se odnese sa pločnika i kad oteče niz slivnik. Negde tamo izvan se vade minerali i metali od kojih se pravi naša roba, a sirovine pretaču u gotove proizvode. Ali lekcija havarije British Petroleuma, rečima ekološkog teoretičara Timotija Mortona, glasi da “naš svet nema mesto izvan”.
Kada sam pre deceniju i po objavila No logo čitaoce je šokirao podatak o stravičnim uslovima u kojima se proizvode njihova odeća i tehničke sprave. Do danas smo već naučili da živimo s tim saznanjem – nije baš da odobravamo, ali smo u stanju stalnog zaborava. Naša ekonomija je ekonomija duhova i dobrovoljnog slepila.
Vazduh je potpuno nevidljiv a gasovi staklene bašte koji ga zagrevaju neuhvatljivi. Filozof Dejvid Ejbram kaže da je tokom većeg dela ljudske istorije upravo odlika nevidiljivosti pridavala vazduhu moć i poštovanje. “Inuiti ga zovu Sila, vetro-um sveta; Navaho plemena su ga zvala Nilch’i ili sveti vetar; drevni Jevreji su ga nazvali Ruach ili duh koji juri”; atmosfera je bila “najtajanstvenija i najsvetija dimenzija života”. Ali u naše vreme, “retko smo svesni vazduha koji se kovitla između dve osobe”. Zaboravljajući na vazduh, piše Ejbram, napravili smo od njega svoj slivnik, “savršenu deponiju za nepotrebne nusprodukte svojih industrija… Čak će se i najcrnji, najotrovniji dim iz cevi ubrzo razići, uvek se na kraju razlažući u nevidiljvo. Nestao je. Daleko od očiju, daleko od srca.”
Promenu klime tako teškom za razumevanje čini i naša kultura večne sadašnjice koja se svesno odseca od prošlosti koja nas je stvorila, kao i od budućnosti koju oblikujemo svojim postupcima. Klimatske promene posledica su onoga što smo radili generacijama unazad, i neizbežno utiču ne samo na sadašnjicu već i na buduće generacije. Ovi vremenski okviri su jezik koji je većini nas postao nerazumljiv.
Nije ovo potera za krivcima ni samokažnjavanje zbog naše plitkosti ili iskorenjenosti. Reč je o priznanju da smo proizvodi industrijskog projekta koji je prisno i istorijski vezan za fosilna goriva.
I baš kao što smo se menjali ranije, možemo se opet promeniti. Posle predavanja velikog farmera i pesnika Vendela Berija o dužnosti svih nas da volimo svoje “rodno mesto” više od bilo kog drugog, pitala sam ga ima li savet za iskorenjene ljude kao što smo ja i moji prijatelji, koji žive u svojim kompjuterima i neprestano kupuju. “Zaustavite se negde”, odgovorio je. “I počnite hiljadugodišnji proces upoznavanja tog mesta”.
Dobar je to savet na mnogo nivoa. Jer da bismo dobili ovu bitku za život, svima nam je potrebno životno okruženje.
Izvor: h-alter